ГАНЕ ТОДОРОВСКИ: КОНСТАНТИН ПЕТКОВИЋ И “ЦРНА ГОРА И ЦРНОГОРЦИ“
Капитално монографско дјело о једној земљи, народу и времену
Судећи по ономе што ја књижевноисториска наука до сада казала о македонском преродбенику Константину Д. Петковићу (Башино село, 1824 – Петроград, 1897), овај наш писац и публициста међу првима у Европи, у току прошлог вијека, понео је част компетентног и комплетног познаваоца Црне Горе. У кратком списку дјела који се везују за нашу тему, незаобилазно би требало да се помену следећа: Харалампије Поленаковић – “Акција К. Петровића за спашавање старих српских рукописа из манастира Добриловина у Херцеговини“, Александар Спасов – “Ка биографији К. Петковића“, Симон Дракул – “Македонски преродбеници Константин и Андреја Петковић у свјетлости њихове кореспонденције“, Мирољуб Стојановић – “Прилози биографији К. Петковића“ и Мирољуб Стојановић – “Константин Петковић и Црна Гора“.
У овим дјелима опстојније се говори о, у наслову, постављеној теми и закључцима њихових истраживања укључени сагласно потребама нашег разгледања. Но, дужни смо одмах да нагласимо: предмет овог труда је прије свега анализа књиге огледа “Црна Гора и Црногорци“ Константина Петковића, објављена у Петрограду на руском језику у 1877 години. Ову књигу, сви горе споменути цијењени проучаваоци дјела К.Д. Петковића помињу, но према свему, чини се да нијесу имали могућност да је консултују. С обзиром на факт што располажемо са ксерографском препечатка ове књиге, покушаћемо да дамо једну општију оцјену овог значајног труда, јер нам се чини да се он својевремено разминуо са пажњом научне мисли и у руском и у јужнословенском контексту, па сагледан чак и са дистанце од више од једног вијека намеће своју релевантност.
Публицистичко дјело “Црна Гора и Црногорци“ Константина Д. Петковића у поднаслову носи ознаку – огледи (“Очерки“ К. Петковича). У основи, то су неколико посебних огледа који представљају једну монографску цјелину, или – једну од првих свестранијих инфорамција о Црној Гори у другој половини деветнаесетог вијека, публикована на једном од свјетских језика – руском, објављена у земљи у којој већ постоји повећани интерес за ситуацију у овој малој, непокореној јужнословенској државици. Имајући могућност да у току једанаест година, у својству руског дипломатског службеника (генералног конзула у Дубровнику, између 1857 – 1869 године) да често посјећује Црну Гору, да одржава контакте са руководећим личностима ове земље и да гради чврсте релације међусобног приближавања послије извесног кратког периода захлађених односа између двије земље, Константин Петковић се јавља у улози конструктивног посредника између Русије и Црне Горе, о чему постоје многобројна сведочења, поред осталог, и у самој књизи.
Огледи К. Петковића “Црна Гора и Црногорци“објављени су као цјелина у часопису “Источни зборник“ бр. 6, 1877 године, стр. 329-448. Међу текстовима које је он написао на тему Црна Гора, овај је , свакако, најобимнији. Дјело је подијељено на више поглавља, и то: 1. Пространство и границе (332 – 335), 2. Подијела (335-336), 3. Територија (336- 338), 4. Планине (338-339), 5. Ријеке и језера ( 339-342), 6. Клима (342-343), 7. Природни производи (343-345), 8. Везе и саопштења (345-348), 9. Становништво (349-368), по нахијама, шеснаесет на броју: Катунска нахија, Речанска нахија, Љешанска нахија, Црмничка нахија, Граховски округ, Рудиње, Бјелопавловићи, Никшићка жупа, Бијела, Дробњак и Ускоци, Ровци, Доња Морача, Горња Морача, Васојевићи, Бранотожићи, Пипери, затим слиједи Етнографски опис становништва, 10. Индустријска дјелатност и сеоска привреда (368 – 380), 11. Трговина (380-387), 12. Образовање и школске установе (387-392), 13. Оглед о историји Црне Горе (393-408) са неколико малих поглавља: А. Црна Гора под управом световних кнезова (Црнојевића) – од 1427 до 1516, Б.. Црна Гора под управом владика (а. Владике, бирани од разних родова – од 1516 до 1697 године, б. Владике из племена Петровића Његошевци – од 1697 до 1852), В. Успостављање световне кнежевске власти, 14. Политички поредак Црне Горе (408-417), дио у којем је приложен Устав књаза Данила од 23. априла 1855 године, 16. Финансије (418- 422), 17. Војска (422-426), 18. Црква (426-428) и Прилози (Документи о разграничавању Црне Горе са Аустријом (429-446) и друго.
Из овог кратког описа садржине може се видјети да је књига К.Д. Петковића у истинском смислу ријечи представља монографско дјело, задржавајући се на подацима из историје, географије, етнографије, економије, политичког уређења, просвете, цркве итд. Аутор нам даје податак да је књига била завршена 6. децембра 1868 године, а то значи у вријеме његовог напуштања Дубровника или, боље казано, десет година прије њеног објављивања (1877).
Посебно је интересантан кратки предговор књизи, на чијем крају стоји датум и мјесто: Дубровник, 6. децембра 1868 године. Због његове важности, наводимо га у цјелини:
“Вршећи службу руског конзула у Рагузи (Дубровнику) у току једанаест година, ја, према природи своје службе, не само што сам се налазио у сталним контактима са црногорским кнезом и његовом владом, него сам исто тако по неколико пута у току године посјећивао ЦрнуГору, водио разговоре са првјенцима и са народом и упознавао крајеве и људе. У вријеме разграничавања Црне Горе од Турске, у 1859 години учествовао сам у европској међународној комисији као руски комесар, па сам имао могућности да пропутујем Црном Гором и да притом скупим , колико је било могуће, истинске и суштинске податке о географији и статистици Црногорског кнежевства у његовом садашњем стању. далеко сам, свакако, од помисли да моји “Огледи“ би могли да надокнаде недостатак у нашој литератури дјела о Црној Гори. Но, смијем да мислим да ће читалац у њима наћи много нових и интересантних података којих нема ни у једном од дјела написаних о Црној Гори у послиједње вријеме. Сам ћу се осјетити срећним ако мој труд оживи и потстрекне код руске читалачке публике жељу за запознавањем изблиза краја и народа који заслужују нашу посебну пажњу“.
Чини се да аутор дјела “Црна Гора и Црногорци“ указује на суштински квалитет који доноси ова ријетка књига, њена изворност, вриједност њене богате фактографије, која није компилација него је плод дугогодишњих личних посматрања и непосредног учешћа у средини о којој је прије свега информиран из прве руке. Ипак, лична скромност му не дозвољава да се разбације са самопохваљивањем, али, судећи према ономе што је забиљежено у документима откривеним у новије вријеме (види прилоге С. Дракула и М. Стојановића), нимало не звучи као самопохваљивање она његово – “…смијем да мислим да ће читалац наћи у њима (т.ј. у његовим “Огледима о Црној Гори“ – Г. Тод.) много нових и интересантних података, којих нема ни у једном од дјела написаних о Црној Гори у послиједно вријеме…“ У основи, већ смо рекли, сам аутор, преко ових неколико ријечи, што их , ето, већ два пута наводимо, даје формулацију која је најпрецизнија оцјена његове књиге – нови, интересантни и ријетки подаци, поднешени у вријеме када таквих нема на претек.
Информације и коментаре које је изнио К. Петковић на 120 страница свога дјела о Црној Гори и Црногорцима, на руском језику, непосредно уочи великог Руско-турског рата (1877-78 године), поред својих специфичности ауторитетне компетенције и ријетке документарне грађе, иако објављени десетак година након њиховог настанка, понијели су или донијели у историјски контекст догађања и својевидне реперкусије: Берлински конгрес је признао Црној Гори независност, суверенитет. Ови догађаји, сагледани у њиховом развитку, носе и своју разумљиву унутрашњу логику, у којој се укључује не само поменути труд Константина Д. Петковића, него и његов укупни једанаестогодишњи ангажман на словенофилском посредништву између Русије и Црне Горе, у коме су његова улога и мисија недовољно процијењени. Да ове ријечи не остану на нивоу некакве магловите алузије, покушаћу у помоћ да позовем мисли нашег истакнутог преродбеника од 4 (16)марта 1869 године, изнесене у писму М.Ф. Рајевском, руском дипломату, и које, мислим, објашњавају степен заслуга К.Д. Петковића за свесловенску солидарност и посебно о његовом односу према Црној Гори. Писмо је писано у Дубровнику:
“Вама, коначно, већ Вам је познато моје назначивање у Бејруту, као генерални конзул. Ја сам прошао овдје (у Дубровнику – Г. Тод.) једанаест гоина најбурније и најнемирније службе и тјешим се тиме да се растављам са Црном Гором у овакво вријеме, када се црногорски кнез вратио са свог путовања по Русији и када је господар император крстио његову ћерку. Послове у овдашњем конзулству ја нијесам примио у овако благопријатним околностима. Тада смо се ми налазили у потпуном прекиду односа са црногорском владом, на Цетињу је преовладавао француски утицај, а Црногорци су потајно изговарали име руског цара, свог добротвора. Сада на Цетињу они пјевају руске химне, а на Књажевом двору се прича не о Француској и о Паризу, него о великодушности руског цара и о слави и моћи православне Русије. Признајем, мени је помало жао што напуштам Црну Гору у оваквом моменту, желио бих и сам да га гледам и да се радујем тријумфу руског утицаја у нашој родној земљи која нема ништо општо са Французима, нити са Швабама. Мом наслједнику ће биди лакше и пријатније да конзулује у Црној Гори“.
У једној био-библиографској бјелешци о К.Д. Петковићу, написаној на француском језику, која се данас чува у одјељењу за рукописе у Библиотеци “Лењин“ у Москви, стоји запис анонимног аутора: “господин Петковић са великим успјехом учи у гимназији у Одеси, а потом на универзитету у Санкт-Петерсбургу, гдје им се посвећује филолошким и политичким наукама, са посебном љубави према словенској филологији. Ова љубав према словенској филологији, тој у то вријеме незахвалној науци, за једног младог човјека који се надао лијепој каријери, може да се објасни са успоменама из дјетињства, проведеним међу (бугарским) народом, притиснутом од стране Турске у једно ропство, од којег се може ослободити само уз помоћ Русије. Ова идеја се надопуњава на другу, великословенски идеју, коју је проповиједао г. Колар, идеју о књижевном реципроцитету међу словенским народима, идеју чија је тенденција била да се изврши духовно словенско обједињавање, а надаље да се постигне и политичко обједињавање“.
Надаље, у овој бјелешци, која се приписује В.В. Макушеву (1837 – 1883), који је дуго времена боравио у Дубровнику у вријеме када се К.Д. Петковић налазио тамо, износи се да је идеја свесловенског обједињавања инспирисала Словене да проучавају – језик, обичаје, прошлост итд. То на дјелу свједочи К.Д. Петковић са својим многобројним књижевним и публицистичким дјелима на македонском и руском језику. Међутим, ова бјелешка В.В. Макушева приписује К.Д. Петковићу, а то има и директне и индиректне везе са његовом књигом “Црна Гора и Црногорци“, да он има огроман удио у мисији помирења Русије и Црне Горе након 1858 године.
“Од тада он енергично брани словенске ствари и расчишћава интриге Француске и Аустрије против Црне Горе и Херцеговине. Он је дао велики допринос срећном крају рата између Турске и Црне Горе у 1858 години, он је представљао Русију у међународној комисији за разграничење Црне Горе у 1859/60 години, он је спасио Црну Гору од грађанског рата…“
Потом, наводи се да за све ово црногорска влада, признавајући му његове заслуге, додијелила му је “Крст независности Црне Горе“ итд. Несумљиво, у свјетлости свих ових података треба да се вреднује књига К.Д. Петковића Црна Гора и Црногорци. О овом, исто тако, богате податке наћи ћемо у књизи која ускоро треба да се појави у издању “Македонске књиге“ из Скопља под насловом “К.Д. Петковић и Црна Гора“ Мирољуба Стојановића.
На крају, треба подвући једно веома важно сагледивање књиге “Црна Гора и Црногорци” од К.Д. Петковића. Наиме, она указује до које мјере људи од културне акције на словенском југу су на дјелу трасирали идеју међусобне солидарности која је постепено прерастала у идеју о јужнословенском , т.ј. југословенском јединству, која је код Македонаца у току 19-тог вијека добијала различите модификације, но, ван сваке сумње, увијек почињала од потребе за већим међусобним познавањем. Ту је К. Д. непорецив.
