U REPUBLICI MAKEDONIJI
Vlada Crne Gore

Vlada R. Makedonije

MVPEI

Dijaspora

Moja Crna Gora

Kada krv nije voda

Kada krv nije voda

Đoko i Đokovi rođeni su na Čevu. Katunska nahija. Cetinje. Na onom Čevu za koje Njegoš, a njegova se ne poriče, jednom reče: “Čevo ravno, gnijezdo junačko.” Tu, na tom pograničnom komadu zemlje i istorije, narod se, više nego drugde, krvio sa Turcima. Spavalo se u tim ljutim krajevima sa jednim okom otvorenim. Ispod Kopitnik planine, po stranama čevskim, zaselio se zaselak Križev Do. Puca odatle, iz Đokove kuće, nedaleko od crkve, pogled na Papratni Do, Kute i, niže, Zaljuće.

Nema mira, 1730. je godina. Đoko, prezimena Damjanović, u obračunu ubija turskog agu, pa bežeći od nemira i osvete pakuje svojtu i put pod noge. Nije hteo u Zetu. Zamenio je Cetinje za Nikšić, Kopitnik za planinu Vojnik, pod kojom se pitomo širi Jasenovo Polje, jedno od jedanaest sela Lukovskog kola. Đoko i Spasoje Todorović prvi naseliše prostrane livade pod planinom. Otud, od njihovog dolaska, osta – Crnogorski Podi. Oženi se Đoko. Od sinova mu osta samo Šako, zvani Šain. Nije zaboravljeno, “zapisano” je u usmenom predanju čak i ovo, pa što da ne ne bude ispričano: Šain je imao poveću onu rabotu, pa ga prozvaše Šainkuraica.

novak-djokovic-us-open3

Šako dobi sinove, ali mu samo jedan preteče i ostade u životu. Linija predačke krvi i porodičnog duha vazda se u ovim krajevima čuvala u imenima. Neraskidiva veza predaka i potomaka. Amanet porodice, bratstva i plemena. Loza! Šakov sin, tako, po ocu Šakovom, svom dedi, dobi ime – Đoko. No, nije Đoko dobio samo ime po dedi. Dobio je i prezime. On i svi potonji, do dana današnjeg, ko zna do kada – Đokovići. Đoko, Šakov, imao je četiri sina: Radojicu, Jova, Šćepana i Draga. Radojica dobi tri: Mirka, Milinka i Janka. Mirko je imao dva: Vukašina i Novaka. Novak tri: Radosava, Vladimira i Radonju.

Radonja! Sada i ovde. Godina je 2012. Oktobar mesec. Selo Jasenovo Polje. Sedim u pradedovskoj kući kod Novakovog sina, čiča Radonje od 85 leta. Pričamo o precima i potomcima sat nakon što je jedan drugi, šest decenija mlađi Đoković, poznat na Jelisejskim poljima koliko i na ovim, Jasenovim, posetio osveštanje Crkve Arhangela Mihaila, tu, na puškomet od nas, od zaseoka Kućištine.

Putovanje kroz krv i korene tu ne staje. Naprotiv. Radojica, deda Novakov i pradeda Radonjin, sa kojim, evo, pričam, bio je čovek – junak. Knjaz i, potom, kralj Nikola o njemu ovako piše: “A Kunu bi Hasan-agu lukovačka ljuta zlica, s Jasenovog Polja malog, savladao Radojica.” Opevao ga je i prota Risto Kovačević, koji je vodio svoje ljude u borbu na Grahovu 1840. godine. Borbu u kojoj je ubijeno čak devet Petrovića, među kojima Njegošev brat i brat knjaza Danila. Radojica je, razume se, učestvovao u bici.

novak-djokovic-05

Kovačević zbori: “Ama bješe junak u građane, od Lukova Đokov Radojica, a starinom od Čeva krvava, koji žudi okrijepit borca, pa poturi dovoljno fišeka, da bi više potukli Turaka. Tad Srbina krila pridođoše, džebane kad se prihvatiše, i u Turke zorno jurišaše.” Borio se Radojica i 1858. godine, u bici svih bitaka, najvećoj pobedi crnogorske vojske u 19. veku – bici na Grahovcu. Za pokazano, pre svega Radojičino, junaštvo, knjaz Danilo je Đokovićima dao barjak u nasledstvo, takozvani nasledni barjak. Logika tog vremena bila je jasna: junačke kuće zasluživale su da nose barjak pred ostalim junacima. Biljeg čojstva, junaštva i viteštva. Biljeg koji ostaje.

Taj isti barjak nosio je i Radojičin sin Mirko, koji je sa svojim sinovima, dobrovoljcima, Vukašinom i Novakom, učestvovao u napadu na Skadar 1912. godine. Dok je nosio zastavu, Mirka je u glavu pogodio turski metak, sindžirlija. Pao je na bojnom polju, od čega će ostati nepokretan. Osamnaestogodišnji sin Vukašin, videvši to, pritrčao je, zgrabio barjak, ostavio oca i pojurio na konačno odredište, brdo Bardanjol iznad Skadra. Lukovski bataljon, čiji je barjak poneo Vukašin, bio je prvi koji je zabo crnogorsku zastavu i zauzeo brdo. Vukašin Đoković nije dozvolio da zastava padne. Obraz porodice, plemena i naroda bio je preči.

Da gine za svoj narod, na Skadru, Vukašinov brat Novak stigao je iz Čikaga! Tamo daleko je 1905. godine, trbuhom za kruhom, pošao iz Krstatih Dola u Jasenovom Polju. Vraćao se dva puta iz Država Sjedinjenih u Crnu Goru: prvi put da se bori za Skadar i učestvuje u balkanskim ratovima, drugi put na Solunski front, u Prvi svetski rat!

Posle pohoda na Skadar, Novak se, preko okeana, vratio u rudarsko okno. U Čikago. Prošlo je nekoliko godina, gazda rudnika načuo je da se Novak sprema da ponovo otputuje na ratište, ovoga puta – na Solunski front. Đoković je bio šef smene. Prilazi mu vlasnik, Amerikanac, pa kaže: “Zar opet glavu u torbu stavljaš? Ne idi. Ne gini. Domovine nemaš gde hleba nemaš. Imaš posao i miran život. Stičeš novu domovinu. Razmisli.”

Novak ga sluša, pa kao iz topa:

“Gospodine, očigledno reč otadžbina ne vrednujemo na isti način. Moj život je stvoren za domovinu, da ga, kada zatreba, njoj poklonim. Ne odužujem joj se ni drugi put, jer je moj dug prema njoj zavetno beskrajan. Hramu slobode pripadam dobrovoljno!”

Vratio se Novak u zemlju, nakon toga na Solunski front, pa kući, u Jasenovo Polje. U Ameriku – nikada više. Jedan od retkih, dupli dobrovoljac. Čak iz daleke, tada predaleke Amerike, brodom, u koju njegov potomak i imenjak, ovaj Novak, tu, na puškomet od Radonje i autora ove istorije, stiže malim privatnim avionom za desetak sati udobnog leta.

Nije se tu zaustavio Novak, rudar i ratnik, najcenjeniji od svih Đokovića, još od vremena svog dede, grahovačkog junaka Radojice. Izabran je, kao častan i cenjen čovek, za sudiju porotnika okružnog suda u Nikšiću i, nešto kasnije, za prvog odbornika i predsednika partizanskog odbora ustanka 1941. godine iz Jasenovog Polja.

Te 1941, bežeći od Drugog rata, u Jasenovo Polje vraća se Neđeljko Đoković, sin Šćepanov i unuk Šakov, sa porodicom, koji je kao učesnik Bregalničke bitke u zaslugu dobio zemlju na Kosovu, selo Voćnjak kod Srbice, pa 1928. godine tamo i otišao. Neđeljko je imao pet sinova: Arsenija, Damjana, Milorada, Radojicu i Vladimira. Primili su ga najbliži, deca Neđeljkovog brata od strica Mirka, koga, rekosmo, metak pogodi u glavu na Skadru. Primiše braća Novak i Vukašin rođake zbegle sa Kosova.

Seća se toga Radonja, Novakov sin, sa kojim sedim u kući u koju je sa Kosova stigla Neđeljkova porodica. Priča mi Radonja:

“Kada su ih 1941. godine sa Kosova i Metohije proterali Šiptari, vratili su se u Jasenovo Polje. Kako je njihova porodična kuća u zaseoku Krstati Doli bila porušena i sagorela, došli su u našu, ovde u zaselak Kućištine. Tu su se skućili. Kod moga oca Novaka i njegovog rođenog brata Vukašina. Bili su kod strica, ali su dolazili i kod nas. Obilazili su i jedne i druge.”

Ostadoše Neđeljkovi pet godina u Jasenovom Polju, do oslobođenja i kraja rata. Vratili su se na Kosovo, gde Vladimir ostaje do 1951, kada prelazi u Zvečan, kod Kosovske Mitrovice, pošto se zaposlio u rudniku “Trepča”. Tu su mu rođena deca – Srđan, Goran i Jelena. Živeo je Vladimir sa decom, potom, na Kopaoniku sve do 1981. Godine, kada su se Đokovići preselili u Beograd jer je Vladimir, kao predstavnik firme “Tehnopromet” za Kosovo i Metohiju, od firme dobio stan.

Srđan se oženio Dijanom i dobio tri sina: Đorđa, Marka i Novaka.

Novak-Djokovic

Da, ovog Novaka, tu, na puškomet od Radonje,  u Kućištinama, u Jasenovom Polju.

“Čika Radonja”, pitam ga, “čuo sam pa želim da proverim – da li je ovaj Novak dobio ime po vašem ocu Novaku, ratniku dobrovoljcu i rudaru iz Čikaga?”

“Ne znam ti ja o tome”, priča čiča, “ali ima logike, ima, ima. Neđeljko i njegov sin Vladimir zaista su voleli mog oca. Strašno su se slagali. Deda tenisera Novaka, Vladimir, naročito je bio vezan za moga oca Novaka. Zvao ga je striko. Verovatno da je dobio ime po mom ocu, jer je moj Novak bio jedan od najuglednijih Đokovića, veliki ratnik i dobar čovek. Bio je zapažen i po poštenju, i po ugledu, i po imenu. Uz to, u Đokovića, pre Novaka, koga danas svi na svetu znaju, postojao je samo jedan Novak – moj otac.”

“Ali da ti ja kažem nešto”, upada naglo Radonja, “nismo se mi Đokovići čuli samo otkad Novak igra.”

“Kako to mislite”, pitam ga.

“Moj stric Vukašin, onaj koji je nosio barjak na Skadru, imao je šestoro dece. Svi su završili fakultete, a poneki i dva! To su ti geni. Mi, Đokovići, bili smo oficiri, novinari, književnici, diplomate, privrednici i lekari.”

“Ipak”, kažem ja,” Novak je sada najpoznatiji, čiča Radonja. Da li ste ga danas prvi put videli uživo?”

“Jesam. Sad sam vidio Novaka prvi put. Jesam preko televizije, ali ovako nikada.”

“Pa jeste li ponosni”, pitam.

“To je ugled za svijet a ne za porodicu. Čoveče, ja svaku njegovu igru pratim. Nijednu ne propuštam.”

“Koja vam je najteže pala?”

“Kada je ono izgubio od onoga.”

“Od koga?”

“Od onoga”, odgovara Radonja.

“Od Federera ili Nadala”, pokušavam da doznam.

“Ne znam, pošteno da ti kažem, ali palo mi je teško. Ali je posle nadoknadio! Evo sada ovu poslednju igru u Kini je dobio.”

“Znate li što znači ritern, čika Radonja?”

“Molim”, viknu Radonja, koji slabo čuje.

“Ritern, znate li što znači?”, ponovih.

“Ne, bogami.”

“Gledajući ga, jeste li naučili pod stare dane pravila tenisa”, pitam.

“Ja ne znam kako se to sve zove, samo znam da mi je milo kad dobija. A kako se to sportski zove, ne bih ti to znao. Eto tako”, kaže čiča smejući se.

Ustajem da se pozdravimo. Dosta sam mučio starinu sa pitanjima o precima i potomcima, o krvi i korenima, o ratovima i bitkama. Dovoljno sam ga mučio tražeći da mi potvrdi podatke o Đokovićima do kojih sam od drugih došao. Pred vratima Radonja me iznenada uhvati za rukav i viknu: “Dođi u sobu da vidiš moje.” Pomalo zbunjen Radonjinim “da vidiš moje” , uđoh u spavaću sobu. Iznad kreveta pet fotografija identične veličine, četiri crnobele i jedna u boji.

Gledam u jednu, onu po sredini, i ne mogu da verujem. Zabezeknuto pitam:

“Čika Radonja, ko je ovo?”

“To je Novak, moj otac”, ponosno se smeši starina skidajući fotografiju sa zida.

“Pa on je isti Novak, teniser”, kažem, ne verujući očima svojim.

120356087_tennis_376579c

Ćutimo. Gledam fotografiju i mislim na zajedničkog pretka dva Novaka, Đoka Damjanovića, na Cetinje i Nikšić, na Čevo i Jasenovo Polje, na Grahovo i Grahovac, na Skadar i Solun, na Kosovo i Čikago, na Zvečane i Beograd. Kao nikada do sada shvatam činjenicu svih činjenica i tajnu svih tajni.

Sada mi je napokon jasan onaj ritern na meč loptu Rodžera Federera i preokret u polufinalu US opena, onih spasenih pet meč lopti Endija Mareja u finalu Šangaja, ona pobeda na Vimbldonu, ono prvo mesto na svetskoj listi najboljih. Sada mi je jasno sve.

O Novaku i Đokovićima. O precima i potomcima. O tradiciji i korenima. O prošlosti i budućnosti. O životu i ljudima.

Krv nije voda.