Путописи, ратописи и мукописи

ПРОШЛОСТ ЗА БУДУЋНОСТ: ЦР­НО­ГОР­СКИ ПУТОПИСЦИ О МАКЕДОНИЈИ

Путописи, ратописи и мукописи

Пише: Академик Чедо ВУКОВИЋ*

Број­ни црногорски аутори оставили су своје записе с путова­ња по Македонији – почев од првог, мени досад знаног путопи­са из 17. вијека, па до наших дана. Запажа се: старијих путова­ња и записа знатно је мање. Зашто?

Не­по­вољ­не ратне прилике кроз стољећа, затвореност Црне Го­ре с копнене стране, понекад и са мора – све је то сужавало мо­гућност путовања. Из Црне Горе одлазило се махом из не-
во­ље и ради пријеке потребе. A међу одлазницима мало је било пис­ме­них.

O кре­та­њи­ма Црногораца према југоистоку, особито ради за­ра­де, свједочи запис Ника Хајдуковића, с почетка овог вијека:

„Цр­но­гор­ци су почели да иду на печалбу у Цариград негдје по­ло­ви­ном прошлог вијека, Неки од њих одлазили су у Скадар и тамо се придруживали скадарским трговачким караванима, који су ишли у Скопље ради размјене трговине. Од Скопља до Пловди­ва и даље све докле нијесу стизали у Цариград придржавали су се такође каравана с трговачком робом. Њихово путовање тра­ја­ло је четрдесет до педесет конака хода. Други, опет, Црногор­ци скидали су се у бококоторском приморју и одлазили на је­дре­ња­ке власника чувених бококоторских морепловаца”.

Бал­та­зар Богишић саопштава податке из осме деценије прошлог вијека: ,,У Цариграду их бива (Црногораца – Ч. В.) обично од 1.500 до 3.000. Сад ће их бити једно 2.000… Радња им
је највише тежачка – копају, минају камење, дубу бистијерне, обрађују башче, чувају неки куће као најамници, ваде карбун”.

То, дакле, нијесу могли бити путописци.

A ипак имамо веома занимљив запис с путовања из 1683. го­ди­не. Аутор је патријарх Арсеније Чарнојевић, родом Цетиња­нин, о којем Медаковић пише у „Повјестници Црнегоре”: „Види­мо пак и патријарха Арсенија, који није друго име имао него Цр­но­го­рац, пак се после прозвао Чарнојевић, као да би од влада­јуће породице црногорскије књазева происходио. Кренуо, дакле, патријарх Арсеније, у септембру 1682, са пратњом и дружи­ном, преко Пећи и Косова – у хаџилук, на Христов гроб.

Пре­ноћили су, каже, на Шашковцу, па у селу Злате. (Цитати­ма који слиједе дао сам данашњи језички израз.) Ево дио дневника:

„Ко­нак други близу града Скопља, у селу. И ту дође к нама вла­ди­ке кир Теофана ђакон Христофор и пренесе до нас част с љубављу. Многа им љета!

Из­ју­тра пођосмо мимо Скопље и ту срете нас митрополит кир Теофан са својим грађанима и са чашћу и ту их све благосло­вис­мо… и владика кир Теофан узе са собом попа Никона и Ћору ради служења и пође с нама на поклоњење божјему гробу с њим од Скопља неки људи и пођосмо на свој пут”…

Сли­је­де конаци: Младо Нагоричано, село Радибужд у Славиштк­јом пољу, Паланка у Кривој Реци.

„Ко­нак шести у селу Грамаждани и то је село веома украше­но поврћем и воћем и водом је изобилно. Поп стар a кметови не­у­че­ни и непокорни, и спорише се с попом пред нама. И те ноћи па­де у селу један дом и би велики клопот и бисмо у ужасу. И ту дође владика кратовски и шталски кир Ана,није и принесе част: винце, јабуке и лубенице за потребу”.

Ко­на­ци се ређају: Дупница, Самоков, Сестрама.

„Ко­нак десети у Татар-Пазарџику, у неком турском двору, ве­ли­ком и веома украшеном за дивљење; и ту попови и хришћани касабалије принесоше част веома различну и добра изглед да… и ту сакуписмо се сви и би дружина добра и велика. И ту неко украде пушку Јакову Скопљанину, a ми пођосмо на свој пут“.

„Ко­нак једанаести у великом мјесту Филиба у Маћедонији. И покрај мјеста тога ријека Марица тече, и на њој мост велик има. И ноћисмо у великом куршумли хану; и ту су многи хришћани и велики бољари Грци. И ту приђе поп Димитрије од пеште­ре и обећа поћи с нама у друштво. И ту поранисмо изјутра низ Марицу по тмини“.

Ко­нак дванаести у селу бугарском Кајалија. И ту добисмо за асприце свега д,оста. И отимају се Бугари о мусафире, и зову: ела овамо, подобро је”…

Мо­же се уочити историјска, историјско-географска и етнограф­ска вриједност ових записа. Види се куда и како и докле Ар­се­ни­је Чарнојевић пролази македонском земљом. Он узгред
би­ље­жи низ података о терену (ријеке, путеви, мостови), па о насе­љи­ма (становништво, ханови и друге грађевине), па о животу, о намирницама и трговини и дијетама. Не устеже се да споме­не згоде и незгоде – све то гледано очима путника и без вјерских предрасуда. Било би занимљиво упустити се у анализу језич­ко-­стил­ских одлика овог текста, што сад није могуће урадити.

У Арсенијевом дневнику, као и у другим путописима, дола­зи до изражаја склоност Црногораца да више биљеже збивања,не­го утиске. Није се путовало ради путовања и писања. Из дома се кретало о оскудну трошку. О томе војвода Гавро пише у мемо­а­ри­ма: „Ми Црногорци путовали смо по иностранству разним мисијама, али са веома скромним дијурнама, скоро никаквим”. Како ли је тек било работницима. Црногорци су кроз пјешча­ну пустињу отварали пут Суецком каналу, почев од 1859. годи­не, па су радили по Грчкој и на прокопавању Коринтског кана­ла, па у Македонији на прузи Солун-Битољ. Хроничари биљеже да су их сатираше многе невоље и болести, нарочито коле­ра, те их је нестајало више но у бојевима. И зборило се тада: ,,Ко види врата Леванта, тога не види ни отац ни мајка”.

Ва­ља споменути да су црногорски часописи, крајем 19. вије­ка, пратили написе разних аутора о Македонији. У „Новој Зети” об­јав­љен је осврт на књигу Спиридона Гопчевића ,,Die Wahrheit iber Makedonien”, штам­па­ну у Бечу 1890. године, док је Лазар Т, Перовић приказао путопис Ивана Иванића „Из Старе Србије и Маћедоније” итд.

Освит нашег вијека отворио је веће могућности за путова­ња и путописе. Учитељ Јован С, Ђуровић¹” описује своје путо­ва­ње жељезницом од Ниша до Солуна, и то – како он каже -„тур­ском земљом”. Спомиње Вардар, Скопље, Велес, Демир Ка­пи­ју итд. Склон је описима природе, али и сликовитом искази­ва­њу своје мисли и става: „Скопље и Вардар! – први робује, a дру­ги сузе робља у ријеку претвара! Жељезница пи­шти и лети, a за њом остају наборана лица: голих брда и сумор­них доља робиње Маћедоније!”

Осим путописа било је и ратописа и мукописа. Јанко Тошко­вић сјећа се српско-бугарског војевања око Македоније и насту­па­ња Црногораца у другом балканском рату, године 1913.:

„При . .. нашем наступању преко Злетовске реке и Рајчанског рита пут Кочана и Брегалнице морали смо крчити путеве за артиљерију и пролазити обичним путањама, обраслим у оно
љет­ње вријеме сувише високом травом и шумарцима, без да је ишта људска рука до тада била урадила, мада су мјештани запа­же­ни као врло марљиви, скромни и радни људи, производећи нај­ви­ше на брежуљцима око Кочана винову лозу и опијум, a у
про­стра­ној равници званој Јежева поља око средњег тока Брегал­ни­це дијелом пшеницу, a дијелом сијено, a у подводнијем мјесту званом Оризари пиринач на источној страни Кочана”.

У истом рату, капетан Вукашин Б. Божовић у македонски рељеф види само згодне положаје за распоред војних једи­ни­ца. Спомиње знатан број погинулих и рањених и умрлих од колере. Затим биљежи: ,,1. августа, четвртак, облачно. Иду офици­ри те гледају положаје око Говедарника, до Брегалнице и Дули­шта, како су топовским зрнима разорени, како је гора поломље­на и са коријеном извађена дрва, па бачена на друга, како су се мртви копали у рупе од хаубица “…

И тад се, ето, преплитала трагика македонске земље и простих тежака-ратника, вођених претензијама балканских буржоази­ја и династија.

У истом су духу срочене стиховане импресије Димитрија Је­вто­вића Полимца – из првог свјетског рата – у књижицама „На рекама маћедонским” и „Битка на Кајмакчалану”.

Из­међу два свјетска рата рађа се нов однос црногорских ау­то­ра према Македонији. Наиме, обесправљеност Македонаца и Цр­но­го­ра­ца – уз раније слободарске тежње и жртве – побуђивала је револуционаре и писце из Црне Горе да на Македонију и њену бор­бу за слободу гледају са осјећањем солидарности и са изразитом топлином. У сјећањима црногорских студената из Скопља (Ра­до­ва­на Зоговића и других) спомиње се сарадња с македонским револуционарима, затим полицијска хапшења и прогони.

Учи­тељ и комуниста Вукајло Кукаљ (погинуо у револуцији) био је на служби у Македонији – до отказа 1935. године. Објавио је пјесму „Македонски печалбари”, a у прози „Мој сапутник” биљежи неколико путописних импресија – из воза „низ глу­ву вардарску долину која је мирисала на јутро, на влагу, зеле­ну траву, класалу раж. У другој прози – описује село ,,на седлу бри­је­га између Вардара и Пчиње. Имало је педесет и неколико чађавих страћара, које су гдјегдје прирасле једна за другу, a гдјегдје, опкољене такође чађавим амбарима и стајама за стоку, саме за себе дријемале у том прљавом кркљанцу. Кукаљ је тако пи­сао и о Црној Гори – у стилу међуратне напредне литературе.

Ври­је­ди споменути, нарочито због необичних околности, запис новинара Влада Саичића: „Кров јесење кише”. Саичић  – као репортер листа „Зета” – креће на абисинско ратиште и опису­је путовање возом преко Македоније на југ, до Ђевђелије.

,,Ки­шан дан. У Скопљу свод је био залепљен за земљу. Млазеви кише ло­ми­ли се о прозорска окна”. Спомиње и кишни Велес. И даље: „Ба­уч­ки промичемо поред већника, разноликих њива, мутних по­то­ка, малих станица, колибица, камених брда, испод ниског свода од тешких облака, a густе траке дима, искидане лете пут Ка­ва­да­ра!”

Да­ни­ло Лекић – у напису „На нашем класичном југу“ – са­оп­шта­ва импресије из Скопља: описује атмосферу, контрасте у изгледу града, социјалне разлике итд.

Пр­ви значајнији путопис послије другог свјетског рата објављу­је пјесник Мирко Бањевић у „Стварању“, 1951. године. Он де­таљ­но описује посјету лазаропољској задрузи „Коча Рацин”.
Гру­па књижевника креће из Охрида, преко Струге, низ Црни Дрим, па уз Радику. Бањевић спомиње Кичево и Дебар и село Ко­со­вра­сти, па стари мост Јеленски и рјечицу Гар и све даље и каже: „Одједанпут се указаше зелене ливаде Лазаропоља”. Потом прича како се социјализам рађа и расте у овој задрузи: нова зда­ња, „виле” за задругаре, ћилимара, фарме. Ту је и сусрет са ста­рим Митром Ђиновским, савремеником Делчева и Грујева. Ту је и радник Лазар Марковски, исељеник из Јегејске Македони­је; он рецитује пјесму „Работаше”, изражавајући – каже Бање­вић – „вјековне патње своје домовине”. Цијели овај путопис прот

кан је стиховима македонских народних пјесама.

Из серије најновијих црногорских путописа о Македонији ва­ља истакнути – по значају и обиму – радове Михаила Лалића и Душана Костића. Они су махом остваривали чист књижев­ни путопис, док су се многи други аутори често кретали од пу­то­пис­но-мемоарског до путописно-репортерског биљежење својих виђења и утисака.

У Лалићевој књизи „Успут записано”^[1] налази се поглавље „Ма­ке­дон­ски мотиви” са седам путописа. Настали су октобра 1951. го­ди­не и били објављени у „Борби” – Лалић је тада био њен ре­пор­тер.

Ње­го­ви записи са путовања, па и ови из Македоније, носе изв­јес­не одлике његове ондашње прозе, a уједно наговјештавају кас­ни­јег Лалића, приповједача и романсијера. То се види почев од наслова „Из чедоморне прошлости охридске” и „Крушево у облацима и на земљи” – слични бивају наслови за поглавља Ла­лићевих романа. Ту је и трагање за драматичним збивањима и тежња да се на једном простору сагледа садашњи тренутак и минуло вријеме – наиме, да се види и истом снагом и оно што је било, a не пролази. Ту је и натапање путописа оном осо­бе­ном, опором лириком: „Видик је чудан: са сјевера се плани­на љуља ужутјелим таласима, на југу се зелени мир ливада. Из­међу та два неспојива предјела стоји ово брдо као у недоумици – ка­ме­ни чвор посијан кулама чије плоче још и данас показују илир­ске или трачанске цртеже коњаника, волова и јелена”. И ту је промијењен образац: природа, контрасти у њој, трагови дав­ни­не као непролазност.

Лалић прича и о бунама, о Делчеву и Кареву и Крушевској републици. Спомиње да је Никола Ђурко­вић, године 1935. у Крушеву основао партијску организацију. Пи­сац води необичан „разговор” с безглавим Гази-Бабом – осврће се на минула збивања и прати настајање новог Скопља и оставља отворена врата за будуће вријеме и промјене. „Контрасти, све један преко другог, настављају се до висина и дубина, гдје их не можемо пратити”. Ово казивање о сударима и мијенама у времену почесто бива проткано народним стиховима управо као у Лалићевим романима.

Од свих аутора, Душан Костић је највише и најпотпуније писао о Македонији. Објавио је путописа за богату књигу – у „Поли­ти­ци” и посебним издањима „Путовања”, „Градови, море, камен” и „Крајеви и људи”.

Го­то­во да нема краја у Македонији гдје Костић није био, о ко­јем није бар нешто забиљежио. Да споменем само Скопље, Охрид, Битољ, Прилеп, Тетово, Стругу, Крушево, Кавадарце. Привла­че га предјели и свјетлости над њима и нарочито Охрид. ,,У Охриду бити, међу старинама не бити, крај језера непрестано не бити – не може бити”. Костићеви записи разноврсни су по са­др­жи­ни и изразу: путописац се креће кроз простор и вријеме, сли­ка природу, њене особености и љепоте, присјећа се прошлости и људских драма, застаје пред споменицима историје и културе, иде у сусрет свакодневници, дометима и невољама наших дана, раз­го­ва­ра с људима, открива изразите и занимљиве судбине и ка­ра­кте­ре. И ту као да је заокружен лик Македоније: историја, те­ко­ви­не негдашње и садашње, трудољубиви и приступачни људи, инс­пи­ра­тив­на природа. Стога путописац бива час занесени пјесник, час радознали путник или зналац минулих збивања, a час ре­пор­тер који се присјећа да ваља писати и за новине. И у свему то­ме и на свакој страници аутор се исказује као заљубљеник и пок­ло­ник македонске земље и људи и непролазног времена над пеј­за­жи­ма. Уз то, крај Охрида сјетиће се Улциња, Будве, Задра, па и Тоскане. И биће занесен видицима који нијесу само панора­ме: „Испесмо се на који корак више куће, и Пелагонија – као пу­чи­на морска – заљуља се пред очима и поведе. Затим се најед­ном укочи и разазна: ишли су њоме друмови, нека црна рије­ка, некакви канали у изградњи. A изнад свега Пелистер, пастирски и партизански, као драговољан стражар вјечни. И Кајмакча­лан горе, над пољем, у даљини, са чаурама и вјетровима и ту­гом својом негдањом – здруженом са облацима, Пред нама, го­то­во до ногу, Битољ. Разуђен и лијеп“…

У књизи „Записи о градовима“, Ћамил Сијарић објавио је текст „Не мож’ проћи Вардар воду”. Сјећа се предратних ђачких дана, пјесме о Вардару и високог моста. Потом каже: „Био
сам у Скопљу и послије његовог посљедњег земљотреса. Тражио сам старе успомене… Земљотрес је све то преврнуо… преврнуо је и моју школу! Стајао сам пред гомилом цигле, као кад чов­јек стане крај гробља”…

Сре­тен Перовић, познат и као преводилац македонске поези­је, објавио је запис „Сусрет” – 1953. године. Симболика насло­ва води га кроз Качаничку клисуру, до Скопља, иконостаса у
цр­кви Св. Спаса, до музеја и сусрета с македонским писцима. За­тим хита јутарњим возом „који тече с Вардаром према југу”, у сусрет Титовом Велесу у којем „живи стара мајка Косте Солева (Ра­ци­на)”. При одласку из града „ноћ је била сунчана, јужна, са разријеђеним пластовима облака… Ноћ је била рођена од по­е­зи­је”.

Виђење Скопља непосредно послије земљотреса из 1963. нала­зи­мо у путопису Јована Дујовића „Тужни скопски дани”. Аутор ви­ди рушевине „као муњом покошене”. Спомиње имена, са зидо­ва чита поруке преживјелих и биљежи ријечи једног од свједо­ка: „Наједном као да се небо срушило”.

У запису Бошка Пушоњића „Нова охридска легенда” чита­мо: „Летопис овај писан је и водама, овим охридским, писан и каменом. Неимарима, резбарима, иконописцима, писцима писан ле­то­пис. Лепотом писан”. И Пушоњић закључује – „Народ овај, ма­ке­дон­ски, што је гинуо за слободу и језик свој, гинуо је и бра­нећи ову љепоту“ …

Ми­рос­лав Ђуровић, на обали древног града Енхалона, биље­жи да је „Струга постала пјесничка пријестоница свијета”. И свје­до­чи: „Ријеч пјесника одјекивала је под сводовима светог Наума и свете Софије, на таласима сребрнастог Охридског језера
и Дрима, у срцима људским “…

Ми­ло Краљ у Скопљу налази тренутке за медитирање:

„На витком освијетљеном мосту стојимо као у пјесми…

– Гле како Вардар силан и неизвјестан долази нама у сусрет – до­вик­ну ми пријатељ с оне стране ограде.

– Гле како Вардар одлази од нас, прозиран и сморен – одго­во­рих с ове стране.

Зби­ља: да ли Вардар долази или отиче? Питање вјечно и сјет­но као и сам живот!”

И, ето, вријеме као Вардар долази и отиче, a остају путопи­си као снажан огранак црногорске литературе. A путописи о Ма­ке­до­ни­ји управо ту заузимају видно и од савремене критике висо­ко вредновано мјесто. Јер то су ријечи саздане од истине.

* Реферат поднет на научном скупу  „Књижевно-културне везе између Македонаца и Црногораца од најстаријих времена до данас“, одржаног 19. и 20. септембра 1985. године у Скопљу, а у организацији МАНУ