Фубалски горостас
Заслужена признања
Бљештава фудбалска каријера Црногорца Банета Видинића, једног од највећих голмана свих вредмена са ових простора. – Од скопског Кучевишта и Вардара, преко Радничког и ОФК Београда, до швицарског Сиона и америчких Клиперса и Сент Луис старса
Пише: Миодраг МИЦКОВИЋ
Благоје Видинић (1934 Скопље – 2006 Стразбур) је оставио неизбрисиве трагове у македонском и свјетском фудбалу и тиме је било теже да се прихвати истина да међу нама више нема једног од најбољих македонских голмана. Благоје Видинић-Бане био је човјек са великим спортским срцетом, голман који је оставио дубоке трагове у македонском, у југословенском и у свјетском фудбалу. Увијек са осмјехом на лицу, увијек срећан када је долазио у Скопље да се види са пријатељима, са ранијим клубским друговима. Знао је да каже: „Дуго година живим у Стразбуру, али Скопље ми је у срцу, моје Кучевиште, гдје сам рођен“. Са великом радошћу примио је признање великана македонског спорта које му је додијелио Македонски олимпијски комитет. Дошао је без ријечи на позив спортских ветерана из наше државе да би друговао са њима, да се потсјети на оне лијепе дане када је бранио за његов Вардар, као што је знао да каже.
Старији љубитељи фудбала добро се сјећају његових одбрана док је чувао гол Вардара током педесетих година минулог вијека. Висок, корпулентан, тешко је могло да му се да гол. Када би се чуо његов узвик „моја“ у сусрет набаченој лопти, сви су се уклањали знајући да ће она бити сигурни плијен популарног Банета, који је преминуо на опереционом столу у Стразбуру не издржавши своју последњу животну битку и отишао у легенде.
Ријетко који македонски фудбалер би се могао похвалити са тако успјешном каријером као Благоје Видинић. Почео ју је на голу Вардара са побједом 1:0 против беогадског БСК у Скопљу у 1952. години. Био је у тиму са Арсовским, Новаковим, Милановим, Кокиновским, Дацевским, Цинциевским, Велковским, Д. Георгијевским, Јаневским и Вуком Каровим. Замијенио је на голу свог великог пријатеља Тодета Георгијевског који је отишао на одслужење војног рока у Љубљану и остао на њему. За тих четири година колико је био у Вардару, гол његовог тима је бранио на 144 утакмица, од којих су 84 били првенствени. Играо је и са Стевом Каранфиловићем, Тодором Балевским, Вучидоловим, Андоном Дончевским, Чаславом Божиновским, Владом Николовским, Радетом Чапароским. Са једном бљескавом генерацијом „црвено-црних“. Последњи меч за Вардар је одиграо против Загреба (0:0), прије него што је отишао у Београд, гдје је у Радничком продужио успјешну голманску каријеру, а потом и на голу југословенске репрезентације са неколико олимпијских и медаља са европских шампионата.
Но, вратимо се на каријеру у Вардару. На два меча Видинић је примио највише голова – против Партизана у Београду, чак девет, када је било 9:2 за „црно-бијеле“ и у Сплиту против Хајдука – 6:0 за Сплићане. Говорио је:„Знате како је у фудбалу, голман је увијек најзаслужнији за побједе и за поразе. Али, ја се не бих никада, без обзира на примљене голове, отказао од голманског мјеста. Оно је било као магија за мене“.
Америчка каријера: Бане са екипом Сен Луиса
Своју репрезентативну каријеру Видинић је, заједно са својим клупским другом Предрагом Лазаревским, почео у омладинској репрезентацији бивше Југославије, када је у далекој 1951. години на првом омладинском турниру ФИФЕ у Француској, Југославија освојила златну медаљу, захваљујући управо одличним одбранама Видинића. У финалу, СФРЈ је побиједила Аустрију са 3:2. У тиму заједно с њим био је и чувени фудбалски виртуоз Милош Милутиновић.
Затим, након три меча за омладинску репрезентацију, слиједеле су и двије утакмице за младу селекцију бивше Југославије. У њој су играли позната имена тадашњег југословенског фудбала: Калоперовић, Рудински, Владица Поповић, Миле Јоцић, који је играо и за Вардар, Никола Радовић, касније тренер прилепске Побједе. У дресу Б-репрезентације одиграо је једну утакмицу против Мађарске у Скопљу, у 1959. години, са Кнезом, Ивошом, Пашићем, Папецом, Тасићем…
Међутим, истинску афирмацију Благоје Видинић је доживио на осам наступа за најбољу југословенску селекцију. Прво на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је Југославија освојила сребрну медаљу, а потом на Олимпијади у Риму, када је у финалу у 1960. години Југославија побједила Данску са 3:1 и освојила злато. Југославија је играла у саставу: Видинић, Рогановић, Јусуфи, Жанетић, Дураковић, Перушић, Анковић, Матуш, Галић, Кнез, Бора Костић.
Последњу медаљу, сребрну (то је био и његов последњи наступ у репрезентативном дресу Југославије), Видинић ја освојио на првом Европском првенству у Француској, када је у финалу Југославија изгубила од тадашњег СССР-а са 2:1 тек у продужецима са оним голом познатог руског репрезентативца Понедељника.
Видинић је фудбалску каријеру продужио у швајцарском Сиону, а на крају је био на голу америчког тима Клиперси из Калифорније и истоименог тима из Сент Луиса. И његова тренерска каријера била је бљескава. Са репрезентацијом Заира у 1974. години учествовао је на Свјетском првенству у Њемачкој и то је била прва репрезентација са „црног континента“ која је играла на једном СП. Потом је одвео и Мароко на Свјетски шампионат 1978. године у Аргентини. Пензију је дочекао као инструктор ФИФЕ и представник једне од највећих фирми за производњу спортске опреме, „Адидас“, за Сјеверну и Јужну Америку.
Ово је моја прича о Благоји Видинићу исписана тужним срцем, сјећање и посвјета великом заљубљенику у спорт, посебно у фудбал.
