U REPUBLICI MAKEDONIJI
Vlada Crne Gore

Vlada R. Makedonije

MVPEI

Dijaspora

Moja Crna Gora

Slika 1

(Према концепту: Слободана ПЕТРОВИЋА)

Нијесам успјела да научим да прећутујем

*Дукат је мали, али вриједан

*Ствари се цијене не колико вриједе, него колико вам значе

*Бескрајно сам заљубљена у црногорску часност, поноситост и истрајност

*Све је у нашим животима премијера

*У зрелом сам добу, али на почетку многих путовања, нових сазнања и животних мудрости

*На сваком крају је нови почетак

Разговарао: Бранко ЂОРЂЕВСКИ

МОЈ ЖИВОТНИ МОТО ЈЕ ДА СЕ СТАЛНО ТРУДИМ ДА НАУЧИМ НЕШТО НОВО. ШТА САМ ТО НАУЧИЛА ДО САДА, О СЕБИ, О СВИЈЕТУ ОКО НАС: Ја се не стидим од незнања. Желим поново и поново да учим. Убијеђена сам да је најопасније када неко за себе умисли да зна много, или још горе, да зна све. Људи који су самозадовољни са својим позицијама престају да уче, и то је опасно и лоше за њих, а ја стално покушавам да научим нешто ново! Ако сте задовољни оним што знате, никада нећете кренути напријед. Зато по мени, незнање је почетак хиљаду нових почетака. Кажем сама себи, непослушна ђеца и ученици имају велику шансу да постану бољи од њихових учитеља и родитеља. Од свакога можете да учите! Највише од ђеце и од старијих! Има толико мудрих људи! Схватила сам да онај који пролази, а да се притом не загледа дубоко, као да није био међу људима! Морате бити пажљиви, да вас не би сврстали у оно које не заслужује нити да буде оповргнуто! За себе знам да сам рањива и да не успијевам, увјек моју перцепцију свијета, који ме опкружује, успјешно да је подијелим са осталима. Гледам превише добрине, кажу они, око мене. Настојим да поштујем златно правило и да другима не чиним оно што не желим они да чине мени! Да ли и колико успијевам, то питање не треба мени упутити!

Морске шетње: Старимо зато што престајемо да се заљубљујемо, а не  престајемо да се заљубљујемо зато што смо остарили

Морске шетње: Старимо зато што престајемо да се заљубљујемо, а не престајемо да се заљубљујемо зато што смо остарили

КАКО СЕ ЈЕДНА „СТАРОМОДНА ЂЕВОЈКА“, ЗА КАКВУ СЕ СМАТРАТЕ, УКЛАПА У ДАНАШЊЕ „МОДЕРНО“ ВРИЈЕМЕ: Да, ја о себи волим да кажем да сам старомодна ђевојка… Иако, како што пролазе године, све се више радујем ријечи ђевојка у овој мојој кованици… Не стидим се тога да ми пуно значи све што провијава из прошлости. Сјећање на мирис хљеба испеченог испод сача на огњишту старе куће мога ђеда у Црмници је једна од најљепших успомена. Домаће маслиново уље или маст намазана на парчету тог хљеба имају бољи укус од било којег модерног намаза… Волим све што је старомодно. Волим и пјесму уз гусле. На примјер, волим рибарење на Скадарском језеру, и више волим чамац са веслима него глисер… када веслате, имате више времена да вам у дугом сјећању остану слике те прекрасне природе… Волим сушене укљеве, његушки сир, пршуту, добру домаћу лозу, црмничко вино, сушене смокве, лешо месо из супе… Сок од шипка, исцијеђен по старом рецепту моје стрине Росе… Модерно вријеме? Има и оно својих предности! Ево, насупрот традицији, задржала сам моје презиме Дабовић, презиме мог оца! Ја сам јединица и жао ми је што у стаблу Дабовића мене нема… Нове технологије, електронске комуникације омогућују бржи приступ информацији… Могу да знам о свему што се дешава у Црној Гори. Могу да комуницирам са мојом родбином и сликом и звуком, свакодневно да слиједим како су моји најдражи – Ксенија, Никола, Мирјана, Бранко, Роса на Цетињу и Милош и мала Дана у Бару…

ГИМНАЗИЈСКИ ЗАЉУБЉЕНА У СКОПЉЕ, А У ЦРНУ ГОРУ? Ја имам двије домовине – Републику Македонију и Црну Гору… Македонију затоа што је у овој држави мој родни град, Скопље, и државу Црну Гору у којој су рођени мој отац и његови претци – отаџбина, као што вели сама ријеч. Волим Црну Гору онако као што су ме научили мој отац и ђед да је волим…Сваки камен црмничког крша за мене је прича са великим значењем о људима који су од мало правили много… Мој је ђед Видо говорио: од једне искре настаје пламен, када су му говорили да његов син Петар има једно дијете и то кћерку. Када сам била веома мала и забринута око тога што су сви око мене већи од мене, он ми је говорио: и дукат је мал, али је вриједан…

Он је успио да сам подигне своју сирочад у тешким временима и да их изведе на истински пут. Нешта је цијенио, не по томе колико вриједе, него колико му значе. Томе је покушавао и да научи своје потомке. Говорио је енглески-инглишки, он који се са још 500 црногорских добровољаца бродом „Бриндизи“ у 1915-тој години враћао да помогне у борби против Аустроунгарске монархије у Првом свјетском рату. Као што је познато, брод је налетио на мину у албанском пристаништу Сан Ђовани ди Медова и притом су се спасили само 164 путника. Ђед ми је цијелу зараду од печалбе у Чикагу изгубио у водама Јадранског мора… но преживио је.

Та жеља да се преживи, да се борите са свиме што носи живот, да не потклекнете и да се радујете малим нештима, преко његове крви тече и низ моје вене. У ту црногорску часност, поноситост и истрајност, ја сам бескрајно заљубљена.

Успомене везане за Вирпазар

Успомене везане за Вирпазар

КАКО ОПИСАТИ ЦРНУ ГОРУ И ЦРНОГОРЦЕ СВОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА: То је држава која је у 1888 години добила свој грађански законик – Општи имовински законик Црне Горе. Законик који је у себе уткао цијелу правичност, мудрост и часност црногорског народа написана и пренесена од ингенозног Валтазара Богошића за вријеме владавине Краља Николе.

Држава, која има Цетиње, своју пријестоницу, са музејима, амбасадама и библиотеком, о којима се данима може причати.

Кажем им, у Црној Гори имате све – море, планине, језера, ријеке, најљепшу природу и најгостољубивије домаћине. Опис Црне Горе најчешће повезујем са описом мојег села Дабовићи – Крушевица, које се налази на четири километра од живописног Вирпазара. Пут који пролази мојим селом и води из Подгорице, Вирпазара до Ријеке Црнојевића и Цетиња је најживописнији пут којим сам икада путовала. Језеро је прелијепо у сва четири годишња доба, особито у јутарњим часовима када има сумаглице и када дјелује да је нестварно. Када причам о Црној Гори и о мору, ту су моје успомене из младалачких дана, описујем им Чањ, плажу Марију, подводни риболов. Послије слиједе описи породичних одмора у Будви на плажи Могрен, у Милочеру на Краљевој и Краљичиној плажи, Светом Стефану, Петровцу на мору и плажи Лучице. За мене нема ништа привлачније на свијету од Бококоторског залива у моментима када сунце залази и када је море сасвим мирно. Црна Гора је за мене и поглед на Бјелопавловићку равницу са стрмих стијена манастира Острог. Црна Гора, то је за мене још и кањон ријеке Мораче, чије свјетло плаве и тиркизне боје не може насликати ниједан сликар.

Успомене мога оца, приче, казивања ђедова, међу којима, када сам била мала, је имало и таквих који су били перјаници Краља Николе, су све оно што казујем мојим гостима у Црној Гори. То је оно које покушавам да им пренесем као дио моје љубави према Црној Гори.

У духу сарадње: Јадранка и Предраг Митровић, амбасадор ЦГ у Македонији

У духу сарадње: Јадранка и Предраг Митровић, амбасадор ЦГ у Македонији

КОЛИКО ЖИВОТНИ ПУТ ЉУДИ ЗАВИСИ ОД ТОГА ЂЕ СУ РОЂЕНИ, ОД ТОГА ЂЕ СУ ИМ КОРИЈЕНИ: Ја велим да вас роде неђе путем и то постаје и остаје ваш родни крај. Карактер се преноси преко гена, а дјелимично га формира и средина. Од најстаријих времена, правила друштвеног живота, традицију, Црногорци су учили у породици, племену и у селу. Отац ми је настојао да ме научи и да ми пренесе много од тога, а ја сам се, раније, два до три пута годишње сретала са мојим Дабовићима, у нашем селу. Срећна сам што ми се често дешава да моју црногорску жицу људи препознају још при првом виђењу и то они који нијесу имали могућности да знају моју причу. Поносна сам, што иако сам дуго одвојена од коријена, ипак су они оставили траг у мени и на мени. Елоквентност за коју ми слушаоци казују да посједујем, знам да вуче коријене од мојих Црногораца. Поетско говорење, његошевско, у Црној Гори је својствено обичним људима, било да држе здравицу или изражавају саучешће за умрлим.

Када сте из Црне Горе правне изреке и мудрости, као да постају дио вашег генетског наслеђа. Ја се толико често наслађујем ријечима садржаним у Општем Имовинском Законику: „Твоје свето а и моје свето“… „И што није забрањено може да не буде поштено„… „Тек оно што сам имаш можеш другоме дати“, „Кад без суда и твоју ствар некоме отмеш насиље је“, „Кажеш ли о некој ствари моја је, то је највише што казати можеш, „Свака ствар свога господара тражи“…. Ни вријеме ни људи не могу умањити сјај мудрости овог Законика. Ове су мудрости сасвим актуелне и данас када живимо у информатичком друштву, микропроцесорима, генетском инжењерингу, новим супстанцама и материјама. То је нешто што живи и још ће дуго живјети у свим Црногорцима, а посебно у нама који се бавимо правом као професијом.

ПОСТОЈИ ЛИ, УОПШТЕ, ЉУБАВ ДАНАС: Љубав је осјећај без којег се не може… Љубав даје и унутрашњу и спољну љепоту. Очи говоре, оно што им срце вели… Цитирајући једног од мојих омиљених аутора ја ћу рећи, старимо зато што престајемо да се заљубљујемо, а не престајемо да се заљубљујемо зато што смо остарили.

СРЕЋА ЈЕ ИЗБЈЕГАВАЊЕ НЕСРЕЋЕ, ШТА ЧОВЕКА ЧИНИ СРЕЋНИМ: Да, велика је срећа да избјегнете несрећу! Једнако су важни у животу и погрешни и исправни кораци, некада су чак погрешни и важнији! Срећна сам када и поред обавеза имам довољно времена за дружење са мојим кћеркама Анастазијом и Теодором и мојим супругом Фићом. Тада, када као прије неки дан изађе ново издање мог уџбеника и када студенти могу стећи знања на лак и пријемчив начин из књиге у коју сам уткала мој труд. Тада, када са успјехом завршим неки пројект. Срећна сам када могу да „скокнем“ до Црне Горе, када прочитам лијепу пјесму или књигу. Када у природи шетам мог златног ретривера Арона. Волим да волим и да ме воле, да показујем моје осјећаје и то ме чини срећном.

На мору са кћеркама Анастазијом и Теодором, супругом Фићом и незаобилазним Ароном,  миљеником породице

На мору са кћеркама Анастазијом и Теодором, супругом Фићом и незаобилазним Ароном, миљеником породице

КАДА ЗАВРШАВА ДАН ПИТАМ СЕ: Да ли сам уживала у сваком моменту! Да ли сам успјела да добро искористим вријеме. Ова сриједа, овај петак, ова неђеља су само данас, покушавам да их не пропуштим, да их упамтим, да направим бар нешто што ће значити да ми дан није протекао узалудно. Све је у нашим животима премијера, на крају дана ређам мозаик доживљеног. Ако је дан лош или тужан, кажем самој себи – проћи ће, јер сам научила да то што не боли није живот и то што не пролази није срећа. И један добијени осмијех дневно, много ми значи!

КОЈА МИСАО ПРОЛИЈЕЋЕ КРОЗ ГЛАВУ НА ПОЧЕТКУ ПРЕДАВАЊА СТУДЕНТИМА:

Пролијеће ми једна одавно прочитана реченица: „Најбоље што је човјек у стању да направи не састоји се у томе што ће он сам направити, него у томе што он успијева да разбуди код других, а посебно код стваралачких умова“. Потом, питам се како да пробудим љубав код студената за материју коју предајем. Знам да када се жели и воли нешто ништа није тешко. Питам се како да подстрекнем њихов стваралачки дух, слободу мишљења и изражавања. Сасвим на почетку мојих предавања новој генерацији тражим ријечи за разгарање страсти према праву, према правди, праведности. Свјесна сам и знам да ти млади људи живе у тешко вријеме транзиције, рецесије, које дуго трају, временима кризе вриједности и временима без идеала, и осјећам да је ово посебно тешка мисија.

Са својим студентима: Од свакога можете да учите! Највише од ђеце и од старијих!

Са својим студентима: Од свакога можете да учите! Највише од ђеце и од старијих!

А КАДА ЧАС ЗАВРШИ: Срећна сам зато што у тим лијепим и паметним главама младих људи гледам жељу за учењем. Читају, слиједе, умију да вас питају и то мени много значи. Када у њиховим очима прочитам да су ме разумјели, да ће их нешто од мојих ријечи потдстрекнути да стварају, креирају, да изразе сопствени став (исправан или погрешан, није важно), да ће их час мотивисати да заволе право, ја сам задовољна и мирна, не сасвим задовољна зато што и ја и они увијек можемо и боље.

ДА ЛИ ЈЕ ЋУТАЊЕ ЗЛАТО: Током времена научила сам да његујем вјештину слушања. Добро је да умијеш да слушаш. Учим и моју дјецу, да у животу не мора да се каже све оно што се мисли, али несумњиво мора да се мисли оно што се каже. Паметни људи не причају много и свака је њихова ријеч мудрост, зато што те размишљање спречава да причаш. Но, ипак, не мислим да је ћутање злато. Можда зато што ја нијесам успјела да научим да прећуткујем, а то ми понекада није од велике користи, но ја сам таква. Један македонски пјесник каже: „Тишина ће сама рећи…“ Ја не чекам тишину, обично говорим. Преко разговора се могу ријешити многи неспоразуми, а са ћутањем нити један.

ПОЧЕТАК ТО ЈЕ НА КРАЈУ. ЈА САМ НА ПОЧЕТКУ: На живот никада не гледам као на уплашено опраштање на растанку, него као стално дочекивање и ново буђење. Ја се не плашим од краја, не плашим се да ставим крај нечему, на сваком крају је неки нови почетак. Већ сам вам говорила о ђеду Виду…пропала му је печалба, но он је основао породицу с Јошаном и продужио надаље. Сада ми, њихови унуци и праунуци, постојимо и волимо ту исту земљу за коју је он био спреман да да све, да да и свој живот.

Ја сам на почетку реализације жеље мога оца да направим једну малу кућу у Дабовићима. Пишем нови уџбеник о уговорном праву. Члан сам Владине комисије која ради на кодификацији грађанског права у Републици Македонији. У зрелом добу сам, али на почетку сам још многих путовања и много нових учења и животних мудрости.

Радни амбијент: „Јустинијан Први“

Радни амбијент: „Јустинијан Први“

КРАТКА БИОГРАФИЈА ЈАДРАНКЕ ПЕТРА ДАБОВИЌ

Јадранка ДабовићАнастасовска је рођена у Скопљу 1963. године. Магистрирала је и докторирала на Правном факултету Јустинијан Први у Скопљу. У 2009. години изабрана је за редовног професора на том факултету гдје и сада ради. За продекана за међународну сарадњу и финасије изабрана је 2003. године, а наредне за продекана за наставу на правним студијама. У периоду од 2005. до 2007. била је Лидер ТЕМПУС пројекта „Према ЕУ стандардима о ауторском и сродним правима“. Била је члан Комисије за заштиту конкуренције РМ. У 2005. изабрана је за савјетника у Савјету Града Скопља. Предсједник је Правне групе за заштиту потрошача РМ. Предаје облигационо право на првом циклусу студија, договорно право, право на интелектуалне својине, право индустриске својине, отштетно право, потрошачко и конкурентско право на другом циклусу – мастер студија на Правном факултету, као и више предмета на магистарским студијима. У оквирима Универзитета предавала је и трговинске међународне уговоре на Економском факултету, ангажована је и на специјалистичким и магистарским студијима Здравственог менаџмента на Фармацеутском факултету и пројектан менаџмент на Факултету за електро и информатичке технологије. Радила је на више међународних пројеката, међу којима је и пројект о потрошачком праву у Црној Гори.

Аутор је више универзитетских уџбеника: Облигационо право, у коауторству са проф. Галетом Галевим, Приручник о правима пацијената, Договори аутономне трговачке праксе, као и уџбеника за Право индустријске својине, Ауторско право и Право интелектуалне својине. Аутор је више монографија, коментара закона и над 120 стручних и научних радова објављених у земљи и иностранству. Посебно издваја монографију са насловом „Договор о лиценци начин вођења бизниса“, а посвећену њеним кћеркама, док је на насловвној страни фотографија њених преминулих родитеља. Удата је за Серафима Анастасовског и мајка је двије кћери – Анастазије, 25 година, и Теодоре, 15 година. Живи у породичној кући у насељу Жељезара и има домаћег миљеника Арона, пса расе златни ретривер.