JOVANKA JE MAKEDONSKA SNAJA, NEMA BEŽANJA OD VARDARA
Najbolja crnogorska rukometašica Jovanka Radicević živi u skopskom naselju Taftalidže, uživa u čaši crvenog vina i još je pod impresijom što je rukomet nacionalan sport broj jedan u Makedoniji. Za njenu koleginicu Andreu Lekić kaže da je partibrejker koji prvi leže u krevet i zaspi desete minute filma.
Andrea Lekić i Jovanka Radicević
Na nedavnom Fajnal foru, odigranom u Budimpesti, rukometasice Vardara su osvojile treće mesto, pobedivši u duelu za bronzanu medalju ruski Dinamo Sinare. Dve najistaknutije rukometasice kluba, Crnogorka Jovanka Radičević i Srpkinja Andrea Lekić imale su veliki doprinos u tom uspjehu.
Na putu ka finalu ponovo im je stala Budućnost iz Podgorice, koji je crveno-crne đevojke u polufinalu ubedljivo pobjedio. Ovogodišnji Fajnal for je Jovanki i Andreji doneo još jedno treće mesto, još jednu bronzu kao i prosle godine. Po njih je ponovo koban bio evropski sampion Buducnost iz Podgorice, koji je na najbolji mogući način overio titulu najboljeg na Starom kontinentu.
One su već dve godine u Skoplju, što je dovoljno vreme da se odomaće, a Jovanka Radicević je otišla i dalje, jer će uskoro postati makedonska snaja. Obe su igrale u mađarskom Đeru, imaju bogatu rukometnu karijeru, što je bio dovoljan razlog za intervju. Inače uvjek su cimerke na putovanjima, pa su tako i cimerke u ovom intervjuu.
Dobili ste i igrate u novoj Sali „Jane Sandanski“. Dali to utiče na ukupnu atmosferu i igru Vardara?
Andrea Lekić: Stvarno je privilegija imati ovako modernu salu, u kojoj ćemo imati najbolje uslove. Svakako da je i njima i nama važno početi sa pobjedom. Što se tiče nas, mi uživamo i igraćemo bez velikog pritiska. Interesuje nas kakva će biti akustika u odnosu na salu “Boris Trajkovski” i kakav će biti navijački odjek. Jedno nije sporno, a to je podrška navijača, za koju verujem da će biti fenomenalna.
Jovanka Radičević: Sala “Jane Sandanski će biti naš dom i svakako je drugačije u odnosu na salu u kojoj smo igrali prošle godine. Drugačije je jer znamo da smo svoji na svome. Volela bih da to bude naša neosvojiva tvrđava.
U dosdadašnjoj karijeri imali ste i muškog i ženskog trenera. Postoji li neka razlika u pristupu?
AL: Nema nekog posebnog pravila i sve je do karaktera trenera. Ima muških trenjera koji su dosta blagi i mirni, a ima ženskih koji znaju da budu oštri i temperamentni. Glavna razlika je u tome što žensko mnogo bolje razume žene, a muško muškarce. Mislim da žene mogu više doprineti u atmosferi kolektiva, zato što su muškarci veće tračare i ogovarači od žena.
JR: Najvažnija je hemija u ekipi, a manje je važno dali je trenjer muškarac ili žena. Najvažniji uslov za dobar početak je strpljenje.
Koja rukometašica vam je bila najteža za čuvanje?
JR: Najviše problema mi je zadavala Siraba Dembele, i na klubskom i na reprezentativnom planu. Fizički je veoma snažna i, srećom, sada mi je klupska koleginica tako da više nemam problema, sem za vrijeme treninga.
AL: Ima nekoliko rukometašica, ali kad već treba da izdvajam, Bojana Popović je najraznovrsnija protivnica koju sam čuvala. Kompletna je, veoma inteligentna zbog toga što ne znate kakav joj je sledeći potez. Ruskinja Ljudmila Bodnjeva, sa kojom sam igrala u Krimu, mi je bila prilično teška za čuvanje na treninzima. Ona je stvarno fenomenalan igrač.
Igrali ste u Đeru, u Krimu, imali ste mnogo evropskih utakmica. Dali je Vardar bliže do njih u organizacionom pogledu?
AL: Joka i ja smo došle u Skoplje zbog novog izazova. Kada čovjek shvati da je u nekoj oblasti dostigao vrhunac, javlja se potreba za nečim novim. Mislim da je Vardar sve bolji i bolji svake godine. Prva sezona je uvjek najteža, pa smo tako pretprošle godine postigle veliki uspeh plasmanom na F4. Potrebno je vrijeme i strpljenje, kako nama, tako i ljudima u klubu, upravi i stručnom štabu. Već fukcionišemo kao jedna porodica, a ove godine je sve to izgledalo mnogo bolje. Idemo korak po korak i ne može se očekivati da će sve biti preko noći. Madžarski Đer je već čitavu deceniju redovan akter finalnih turnira, tako da su oni dobar dokaz da je za sve potrebno vrijeme. Vardar ima sve predispozicije za uspeh. Marketing kluba radi odlično, napreduje i ja sam zadovoljna organizacijom.
JR: Slažem se sa Lekom, put do uspjeha treba tražiti u vremenu u strpljenju. Kao nama na terenu dole, tako i upravi, treba određeni period za još veći napredak na svakom planu.
Andrea Lekić i Jovanka Radicević (Zlatna medalja osvojena u finalu Lige sampiona 2013 godine)
Andrea, kako su navijači slovenačkog Krima uspjeli da te zadrže u klubu koji je imao finansijsku krizu?
AL: Cijela je storija nastala krajem moje druge godine u Krimu. Klub je imao finansiskih problema i nusu nas mogli isplaćati. Jednog trenutka je došao vođa navijača, koji nije vođa kakvog ga mi znamo. U Sloveniji je to mnogo kulturnija priča i nema veze sa huliganizmom. Bio je stariji, porodični čovjek, koji mi je rekao da je fan – klub počeo prikupljati novac da bi me klub zadržao. Nisam mogla da obuzdam emocije i rasplakala sam se kad sam shvatila koliko njima znači klub. Prihvatila sam smanjenje plate i ostala sam u Krimu.
Ima li neke simbolike u brojevima koje nosite na dresovima?
JR: Moja majka je dugo godina bila rukometašica u Crnoj Gori i nosim peticu u njezinu čast. Dok sam igrala u Budućnost taj broj je nosila Anica Đurović, jedna od najboljih rukometašica u klubu i moj idol, pa sam nosila drugi broj. Vremenom mi se dopao i broj 44, pa sam nosila i taj broj.
AL: Nema nekog posebnog značaja. Od ranije sam se povezala sa brojem 7, koji nosim i u reprezentaciji. Kad sam došla u Vardar sedmica je bila zauzeta, pa sam odabrala 77. Čudno je što se taj broj sreće sve češće.
Navijači Vardara „Komiti“ bodre svoju miljenicu specijalnom zastavom
Dali ste se susreli sa Komitima, dali ste razgovarali oko organiziranog navijanja? Postoji utisak da nekako fale u čitavoj priči o ŽRK “Vardar”?
JR: Nismo imali susret sa njima, iako stalno dobijamo podršku preko socijalnih mreža. Stvarno ne znam zašto bodre samo muškarce, a ne i nas. Čudno je, jer ako se klub voli, voli se bez razlike dali igra muška ili ženska ekipa. U svakom slučaju imamo redovnu publiku koja nam mnogo znači i koja je cijele godina bila sa nama. Bez njih teško bismo stigli do Fajnal fora. Nadam se da ćemo i ove sezone imati punu salu.
Upravo su oni bili najveća podrška kad je “Kometal Đorče Petrov” postigao istoriski uspeh makedonskog rukometa.
AL: Da, verovatno trebamo postići neki veći uspeh koji bi prepoznali da bi dolazili redovnije. Naš odnos prema dresu Vardara je čist i korektan i uvijek će biti takav.
Pobjeda uvijek donosi radost pred prepunim tribinama
Imate skoro još dve godine dogovora sa Vardarom. Vidite li sebe još dugo u Skoplju?
JR: Možda se ponavljam, ali se ovdje stvarno osjećamo kao kod kuće. Grad i ljudi su prijatni za život, imamo sve uslove za lepu svakodnevicu. Što se tiče mene, ja bih ovde ostala do kraju karijere.
Dobro, ti si makedonska snaja, pa tvoje razmišljanje ne iznenađuje.
JR: Zbog toga svakako, ali opšta atmosfera i u, i van kluba je fenomenalna. Družimo se sa svim rakometašima, pa i sa onima iz drugih klubova. Ljudi nas često prepoznaju na ulici, otvoreno nam prilaze i to me mnogo oduševljava. Na drugim mjestima je retkost da vam neko traži autogram ili da hoće da se fotografiše sa vama. Andreja nije makedonska snaja, vešto se krije na tom planu i ništa ne otkriva.
AL: Dve godine sam ovde i još sam pod impresijom što je rukomet nacionalni sport broj jedan. Makedonija voli rukomet i to se vidi na svakom koraku. Ljudi jednostavno žive za rukometne utakmice, posebno za duele izmneđu Vardara i Metalurga. Laže svako ko kaže da je fudbal broj jedan u Makedoniji. Što se tiče komita, na našim utakmicama treba nam svaki vid podrške. Njihovo je dali će dolaziti, ali mi smo ovdje.
Dali ste zadovoljni sa platom i koliko zarađujete mesečno?
AL: Vardar je moćan klub i sasvim smo zadovoljni na svakom planu, pa i na finansiskom. Nemamo dozvolu da govorimo o primanjima.
Dali pratite mladinske kategorije u Makedoniji i dali postoji budućnost za ovog sporta kod nas?
AL: S vremena na vreme pratimo ih i savjetujemo ih kako da lakše napreduju. Drugačije je kad možeš da gledaš igrače kao što su Debirov, Rastvorcev, Penezić, Stanić. Vardar kao klub naginje ka mlađoj kategoriji, nastoji da imaju dobar tretman i da jednog dana mladi ponesu teret u prvom timu. Od osobitog značaja je to što će ti mladi momci i đevojke jednog dana biti osnova makedonske reprezentacije. Verujte da nije lako imati mnogo talenata u klubu, ali se od negde mora početi da bi nakon nekoliko godina izašao neki nov Lazarov, Naumče i drugi.
Koliko imate slobodnog vremena da idete u kino, da vidite neku pretstavu i slično?
AL: Jovanka obožava filmove i zaspi posle deset minuta. Nije joj važno dali je horor, akcija, komedija – ona je već zadremala dok traje najava glumaca.
JR: Iskreno, nije da ne idem u kino, ili da ne volim da u kući pogledam film, ali me zamor stiže i glava mi sama pada na jastuk. Kad su pripreme gledamo da se što više odmorimo, jer imamo po dva treninga na dan i ostaje nam vreme samo da jedemo i da legnemo. U teku sezone imamo nešto više vremena i za šoping i za više odmora.
Uvjek zajedno, kako na terenu, tako i u karantinu
Stalno li ste cimerke?
AL: Da. Jovanka zna ma me udari neki put na spavanju, a ponekad govori s nekim u snu, pa mene ostavlja bez spavanja. Ali nemam problem zbog toga.
Izlazite li u noćnim klubovima i šta kaže Indira na to?
AL: Znate, slađe je kad je nešto zabranjeno, pa tako je i sa našim provodom. Mi smo u ozbilnjim sportskim godinama i više ne razmišljamo kao ranije, da zbrišemo preko terase i da uživamo u gradu. Glupo je da kažem da nikad ne izlazimo. Kao svakome na svijetu, tako i nama treba izduvni ventil, ali se držimo klubskog režima.
JR: Postoji pravilnik koga se držimo, ali i da ne postoji, sigurno ne bismo dremali do nijednog vremena, zato što znamo koji su nam prioriteti.
Proslava pobjede i radost u svlačionici
Gde se odmarate nakon napornih utakmica?
AL: Skoplje nudi dosta prijatnih mjesta i nismo stacionirani na jednoj lokaciji, jer volimo da kušamo razne specijalitete. Ja se najviše relaksiram u restoranu. Često smo u “Barbakanu”, koji ima odličnu kuhinju. Nije fraza, makedonsku kuhinju volim najviše, a vino je vrhunsko. Bili smo organizovano na “Vinoskopu” i tamo smo probali nekoliko vina, a oni iz “Tikveša” i “Bovina” su bili prekrasni. Imate toliko dobrih vina da čovjek ne zna koje prvo da proba.
JR: Ne pijem alkohol, iako znam da degustiram neko vino za ručak. Dovoljna mi je jedna čaša. Rijetko da naiđem na neko alkoholno piće koje će mi se dopasti.
AL: Pila ili ne, ti si partibrejker.
JR: Držim se teorije da za dobar provod nije potreban alkohol, iako neko ovdje nije mojeg mišljenja.
Upoznali sve delove Skoplja? Koje vam se naselje najviše sviđa?
AL: Jas sam u naselju Taftalidže i tamo mi je najprijatnije. Nema veće frekfencije, nema saobraćaja i stvarno mi je prijatno.
JR: Kao i za Andreju, za mene je presudni momenat bio mirni ambijent, pa sam se smjestila u naselju Vodno. U zgradi živi mnogo sportista, pa imam s kime da debatujem.
Koliko su u zenskom rukometu iznenađenja moguca i da li favorit uvek opravda ulogu?
JR: Nema pravila i svako svakog može pobjediti, kao i u drugim sportovima. Na primjer, Real Madrid u fudbalu već godinama kupuje najbolje igrače, ali tek je ove godine osvojio Ligu šampiona.
AL: Videli ste da je pretprošle godine titulu osvojio Flensburg, tim koji nije bio ni među prvih pet favorita.
Da li ce Jovanka Radicevic i Andrea Lekic sledece godine imati trecu srecu i konacno stignu do vrha ostaje da vidimo i da im držimo palčeve.
(Preuzeto sa sajta www.off.net.mk)
