U elitnom skopskom  hotelu Aleksandar Palas

Uz prisustvo velikog broja zvanica i gostiju iz političkog i kulturnog života Makedonije, stranih diplomata, predstavnika međunarodnih organizacija, dijaspore i prijatelja Crne Gore, a u organizaciji Ambasade Crne Gore u Republici Makedoniji, 10. jula u elitnom skopskom hotelu Aleksandar Palas  proslavljen je 13. Jul – Dan državnosti Crne Gore.

Dan nakon velikog dana za slavljenike: (sjede) Prof. Dr. Vasa Antunović, Boro Popivoda i ambasador Predrag Mitrović (stoje) Alija Redzić, Dragoljub Jokić i Naser Hot

U svom kratkom i nadahnutom obraćanju ambasador Predrag Mitrović je istakao da su dobri politički odnosi Crne Gore i Makedonije odlična osnova za dalje unapređenje ekonomske saradnje.

Prisutne goste na prijemu povodom velikog crnogorskog  praznika pozdravio  je i Predrag Stamatović, Generalni sekretar Ministarstva vanjskih poslova i evropskih Integracija u Vladi Crne Gore.

Na prijemu su uručena specijalna priznanja za veliki umjetnički doprinos primabalerini Tanji Vuisić Todorovskoj I dramskom umjetniku Slobodanu Marunoviću, koji je ovom prilikom izveo jedan Njegošev pjesnički fragment.

Nakon svečanosti je organizovan prigodan koktel.

*

O atmosferi u svečanoj sali hotela Aleksandar Palas uvjerljivo govore video i fotografije koje su za vas pripremili Predrag Nikolić i Slobodan Petrović

Na spomenik palim borcima sa Ljubotinja, koji je obnovljen u susret prazniku, vijence su položili predstavnici SUBNOR Crne Gore, Skupštine Crne Gore, Vojske Crne Gore, Prijestonice Cetinje, Mjesne zajednice “Ljubotinj”, kao i članovi SUBNOR Opštine Bor, Republika Srbija

U mjestu Ljubotinj, u organizaciji SUBNOR Crne Gore i Prijestonice Cetinje održana je centralna svečanost povodom 13. jula – Dana državnosti Crne Gore.

Svečanosti su prisustvovali brojni građani, a među njima i predsjednik Crne Gore Filip Vujanović i predsjednik SUBNOR Crne Gore Andrija Nikolić

Na spomenik palim borcima sa Ljubotinja, koji je obnovljen u susret prazniku, vijence su položili predstavnici SUBNOR Crne Gore, Skupštine Crne Gore, Vojske Crne Gore, Prijestonice Cetinje, Mjesne zajednice “Ljubotinj”, kao i članovi SUBNOR Opštine Bor, Republika Srbija.

Gradonačelnik Prijestonice Cetinje Aleksandar Bogdanović naglasio je značaj 13. jula, kao datuma koji ima posebnu težinu u crnogorskoj istoriji.

“Ovaj datum, prije svega, treba da nas podsjeti na tekovine antifašizma, a time i na ideje sloge i zajedništva – koje su ukorijenjene u našoj prošlosti, na koje se oslanja naša sadašnjost, i bez kojih nema budućnosti. Iz tog narodnog zajedništva, uostalom, proistekao je 13. jul 1878. godine, kada je Crna Gora stekla međunarodno priznanje. A crnogorska sloga motivisala je hrabre ustanike da 13. jula 1941. godine krenu u otpor okupatoru – kao prvi nosioci iskre slobode u utamničenoj Evropi”.

“Ideja slobode, kao ideja koja spaja, za Crnogorce je, zahvaljujući snažnim događajima, oduvijek predstavljala izraz zrelosti, stvar principa i tradicije. Tako je i sa 13. julom – datumom kojeg se sjećamo sa posebnim poštovanjem, ali i sa svim našim precima, sviknutim na iskušenja i stradanja, čije je slobodarsko djelo, za nas, uzor i vodilja”, rekao je Bogdanović.

On se osvrnuo i na značaj odreda sa Ljubotinja i Gornjeg Ceklina, koji su neposredno po ustanku, u mjestu Košćele, zaustavili ofanzivu okupatorskih snaga.

Predsjednik cetinjskog UBNOR-a Stevan Radunović je kazao da mu je posebno drago što se praznik ove godine obilježavamo baš na Ljubotinju:

“Ispred spomenika borcima palim u oslobodilačkom ratu i narodnoj revoluciji. Ljubotinj je to zaslužio doprinosom koji je dao NOB-u. Ako bi taj doprinos mjerili brojem učesnika, brojem prvoboraca, narodnih heroja, visokih oficira, komandanata i komesara i brojem onih koji su, nažalost, poginuli u toj borbi, prema broju stanovnika, vjerujem da nema dijela tadašnje Jugoslavije koji bi bio ispred Ljubotinja ili ravan njemu. U drugom svjetskom ratu ostvarena je pobjeda nad fašizmom, ali to ne znači da je on za svagda iskorijenjen. Stoga smo dužni da ideju antifašizma njegujemo i razvijamo. To je naš dug prema borcima koji su izvojevali tu pobjedu i naša obaveza prema sadašnjim i budućim generacijama”, kazao je Radunović.

Posjetioci u Ljubotinju, nakon svečanosti, ispratili su i sadržajan umjetnički program.

(Према концепту: Слободана ПЕТРОВИЋА)

Нијесам успјела да научим да прећутујем

*Дукат је мали, али вриједан

*Ствари се цијене не колико вриједе, него колико вам значе

*Бескрајно сам заљубљена у црногорску часност, поноситост и истрајност

*Све је у нашим животима премијера

*У зрелом сам добу, али на почетку многих путовања, нових сазнања и животних мудрости

*На сваком крају је нови почетак

Разговарао: Бранко ЂОРЂЕВСКИ

МОЈ ЖИВОТНИ МОТО ЈЕ ДА СЕ СТАЛНО ТРУДИМ ДА НАУЧИМ НЕШТО НОВО. ШТА САМ ТО НАУЧИЛА ДО САДА, О СЕБИ, О СВИЈЕТУ ОКО НАС: Ја се не стидим од незнања. Желим поново и поново да учим. Убијеђена сам да је најопасније када неко за себе умисли да зна много, или још горе, да зна све. Људи који су самозадовољни са својим позицијама престају да уче, и то је опасно и лоше за њих, а ја стално покушавам да научим нешто ново! Ако сте задовољни оним што знате, никада нећете кренути напријед. Зато по мени, незнање је почетак хиљаду нових почетака. Кажем сама себи, непослушна ђеца и ученици имају велику шансу да постану бољи од њихових учитеља и родитеља. Од свакога можете да учите! Највише од ђеце и од старијих! Има толико мудрих људи! Схватила сам да онај који пролази, а да се притом не загледа дубоко, као да није био међу људима! Морате бити пажљиви, да вас не би сврстали у оно које не заслужује нити да буде оповргнуто! За себе знам да сам рањива и да не успијевам, увјек моју перцепцију свијета, који ме опкружује, успјешно да је подијелим са осталима. Гледам превише добрине, кажу они, око мене. Настојим да поштујем златно правило и да другима не чиним оно што не желим они да чине мени! Да ли и колико успијевам, то питање не треба мени упутити!

Морске шетње: Старимо зато што престајемо да се заљубљујемо, а не престајемо да се заљубљујемо зато што смо остарили

КАКО СЕ ЈЕДНА „СТАРОМОДНА ЂЕВОЈКА“, ЗА КАКВУ СЕ СМАТРАТЕ, УКЛАПА У ДАНАШЊЕ „МОДЕРНО“ ВРИЈЕМЕ: Да, ја о себи волим да кажем да сам старомодна ђевојка… Иако, како што пролазе године, све се више радујем ријечи ђевојка у овој мојој кованици… Не стидим се тога да ми пуно значи све што провијава из прошлости. Сјећање на мирис хљеба испеченог испод сача на огњишту старе куће мога ђеда у Црмници је једна од најљепших успомена. Домаће маслиново уље или маст намазана на парчету тог хљеба имају бољи укус од било којег модерног намаза… Волим све што је старомодно. Волим и пјесму уз гусле. На примјер, волим рибарење на Скадарском језеру, и више волим чамац са веслима него глисер… када веслате, имате више времена да вам у дугом сјећању остану слике те прекрасне природе… Волим сушене укљеве, његушки сир, пршуту, добру домаћу лозу, црмничко вино, сушене смокве, лешо месо из супе… Сок од шипка, исцијеђен по старом рецепту моје стрине Росе… Модерно вријеме? Има и оно својих предности! Ево, насупрот традицији, задржала сам моје презиме Дабовић, презиме мог оца! Ја сам јединица и жао ми је што у стаблу Дабовића мене нема… Нове технологије, електронске комуникације омогућују бржи приступ информацији… Могу да знам о свему што се дешава у Црној Гори. Могу да комуницирам са мојом родбином и сликом и звуком, свакодневно да слиједим како су моји најдражи – Ксенија, Никола, Мирјана, Бранко, Роса на Цетињу и Милош и мала Дана у Бару…

ГИМНАЗИЈСКИ ЗАЉУБЉЕНА У СКОПЉЕ, А У ЦРНУ ГОРУ? Ја имам двије домовине – Републику Македонију и Црну Гору… Македонију затоа што је у овој држави мој родни град, Скопље, и државу Црну Гору у којој су рођени мој отац и његови претци – отаџбина, као што вели сама ријеч. Волим Црну Гору онако као што су ме научили мој отац и ђед да је волим…Сваки камен црмничког крша за мене је прича са великим значењем о људима који су од мало правили много… Мој је ђед Видо говорио: од једне искре настаје пламен, када су му говорили да његов син Петар има једно дијете и то кћерку. Када сам била веома мала и забринута око тога што су сви око мене већи од мене, он ми је говорио: и дукат је мал, али је вриједан…

Он је успио да сам подигне своју сирочад у тешким временима и да их изведе на истински пут. Нешта је цијенио, не по томе колико вриједе, него колико му значе. Томе је покушавао и да научи своје потомке. Говорио је енглески-инглишки, он који се са још 500 црногорских добровољаца бродом „Бриндизи“ у 1915-тој години враћао да помогне у борби против Аустроунгарске монархије у Првом свјетском рату. Као што је познато, брод је налетио на мину у албанском пристаништу Сан Ђовани ди Медова и притом су се спасили само 164 путника. Ђед ми је цијелу зараду од печалбе у Чикагу изгубио у водама Јадранског мора… но преживио је.

Та жеља да се преживи, да се борите са свиме што носи живот, да не потклекнете и да се радујете малим нештима, преко његове крви тече и низ моје вене. У ту црногорску часност, поноситост и истрајност, ја сам бескрајно заљубљена.

Успомене везане за Вирпазар

КАКО ОПИСАТИ ЦРНУ ГОРУ И ЦРНОГОРЦЕ СВОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА: То је држава која је у 1888 години добила свој грађански законик – Општи имовински законик Црне Горе. Законик који је у себе уткао цијелу правичност, мудрост и часност црногорског народа написана и пренесена од ингенозног Валтазара Богошића за вријеме владавине Краља Николе.

Држава, која има Цетиње, своју пријестоницу, са музејима, амбасадама и библиотеком, о којима се данима може причати.

Кажем им, у Црној Гори имате све – море, планине, језера, ријеке, најљепшу природу и најгостољубивије домаћине. Опис Црне Горе најчешће повезујем са описом мојег села Дабовићи – Крушевица, које се налази на четири километра од живописног Вирпазара. Пут који пролази мојим селом и води из Подгорице, Вирпазара до Ријеке Црнојевића и Цетиња је најживописнији пут којим сам икада путовала. Језеро је прелијепо у сва четири годишња доба, особито у јутарњим часовима када има сумаглице и када дјелује да је нестварно. Када причам о Црној Гори и о мору, ту су моје успомене из младалачких дана, описујем им Чањ, плажу Марију, подводни риболов. Послије слиједе описи породичних одмора у Будви на плажи Могрен, у Милочеру на Краљевој и Краљичиној плажи, Светом Стефану, Петровцу на мору и плажи Лучице. За мене нема ништа привлачније на свијету од Бококоторског залива у моментима када сунце залази и када је море сасвим мирно. Црна Гора је за мене и поглед на Бјелопавловићку равницу са стрмих стијена манастира Острог. Црна Гора, то је за мене још и кањон ријеке Мораче, чије свјетло плаве и тиркизне боје не може насликати ниједан сликар.

Успомене мога оца, приче, казивања ђедова, међу којима, када сам била мала, је имало и таквих који су били перјаници Краља Николе, су све оно што казујем мојим гостима у Црној Гори. То је оно које покушавам да им пренесем као дио моје љубави према Црној Гори.

У духу сарадње: Јадранка и Предраг Митровић, амбасадор ЦГ у Македонији

КОЛИКО ЖИВОТНИ ПУТ ЉУДИ ЗАВИСИ ОД ТОГА ЂЕ СУ РОЂЕНИ, ОД ТОГА ЂЕ СУ ИМ КОРИЈЕНИ: Ја велим да вас роде неђе путем и то постаје и остаје ваш родни крај. Карактер се преноси преко гена, а дјелимично га формира и средина. Од најстаријих времена, правила друштвеног живота, традицију, Црногорци су учили у породици, племену и у селу. Отац ми је настојао да ме научи и да ми пренесе много од тога, а ја сам се, раније, два до три пута годишње сретала са мојим Дабовићима, у нашем селу. Срећна сам што ми се често дешава да моју црногорску жицу људи препознају још при првом виђењу и то они који нијесу имали могућности да знају моју причу. Поносна сам, што иако сам дуго одвојена од коријена, ипак су они оставили траг у мени и на мени. Елоквентност за коју ми слушаоци казују да посједујем, знам да вуче коријене од мојих Црногораца. Поетско говорење, његошевско, у Црној Гори је својствено обичним људима, било да држе здравицу или изражавају саучешће за умрлим.

Када сте из Црне Горе правне изреке и мудрости, као да постају дио вашег генетског наслеђа. Ја се толико често наслађујем ријечима садржаним у Општем Имовинском Законику: „Твоје свето а и моје свето“… „И што није забрањено може да не буде поштено„… „Тек оно што сам имаш можеш другоме дати“, „Кад без суда и твоју ствар некоме отмеш насиље је“, „Кажеш ли о некој ствари моја је, то је највише што казати можеш“, „Свака ствар свога господара тражи“…. Ни вријеме ни људи не могу умањити сјај мудрости овог Законика. Ове су мудрости сасвим актуелне и данас када живимо у информатичком друштву, микропроцесорима, генетском инжењерингу, новим супстанцама и материјама. То је нешто што живи и још ће дуго живјети у свим Црногорцима, а посебно у нама који се бавимо правом као професијом.

ПОСТОЈИ ЛИ, УОПШТЕ, ЉУБАВ ДАНАС: Љубав је осјећај без којег се не може… Љубав даје и унутрашњу и спољну љепоту. Очи говоре, оно што им срце вели… Цитирајући једног од мојих омиљених аутора ја ћу рећи, старимо зато што престајемо да се заљубљујемо, а не престајемо да се заљубљујемо зато што смо остарили.

СРЕЋА ЈЕ ИЗБЈЕГАВАЊЕ НЕСРЕЋЕ, ШТА ЧОВЕКА ЧИНИ СРЕЋНИМ: Да, велика је срећа да избјегнете несрећу! Једнако су важни у животу и погрешни и исправни кораци, некада су чак погрешни и важнији! Срећна сам када и поред обавеза имам довољно времена за дружење са мојим кћеркама Анастазијом и Теодором и мојим супругом Фићом. Тада, када као прије неки дан изађе ново издање мог уџбеника и када студенти могу стећи знања на лак и пријемчив начин из књиге у коју сам уткала мој труд. Тада, када са успјехом завршим неки пројект. Срећна сам када могу да „скокнем“ до Црне Горе, када прочитам лијепу пјесму или књигу. Када у природи шетам мог златног ретривера Арона. Волим да волим и да ме воле, да показујем моје осјећаје и то ме чини срећном.

На мору са кћеркама Анастазијом и Теодором, супругом Фићом и незаобилазним Ароном, миљеником породице

КАДА ЗАВРШАВА ДАН ПИТАМ СЕ: Да ли сам уживала у сваком моменту! Да ли сам успјела да добро искористим вријеме. Ова сриједа, овај петак, ова неђеља су само данас, покушавам да их не пропуштим, да их упамтим, да направим бар нешто што ће значити да ми дан није протекао узалудно. Све је у нашим животима премијера, на крају дана ређам мозаик доживљеног. Ако је дан лош или тужан, кажем самој себи – проћи ће, јер сам научила да то што не боли није живот и то што не пролази није срећа. И један добијени осмијех дневно, много ми значи!

КОЈА МИСАО ПРОЛИЈЕЋЕ КРОЗ ГЛАВУ НА ПОЧЕТКУ ПРЕДАВАЊА СТУДЕНТИМА:

Пролијеће ми једна одавно прочитана реченица: „Најбоље што је човјек у стању да направи не састоји се у томе што ће он сам направити, него у томе што он успијева да разбуди код других, а посебно код стваралачких умова“. Потом, питам се како да пробудим љубав код студената за материју коју предајем. Знам да када се жели и воли нешто ништа није тешко. Питам се како да подстрекнем њихов стваралачки дух, слободу мишљења и изражавања. Сасвим на почетку мојих предавања новој генерацији тражим ријечи за разгарање страсти према праву, према правди, праведности. Свјесна сам и знам да ти млади људи живе у тешко вријеме транзиције, рецесије, које дуго трају, временима кризе вриједности и временима без идеала, и осјећам да је ово посебно тешка мисија.

Са својим студентима: Од свакога можете да учите! Највише од ђеце и од старијих!

А КАДА ЧАС ЗАВРШИ: Срећна сам зато што у тим лијепим и паметним главама младих људи гледам жељу за учењем. Читају, слиједе, умију да вас питају и то мени много значи. Када у њиховим очима прочитам да су ме разумјели, да ће их нешто од мојих ријечи потдстрекнути да стварају, креирају, да изразе сопствени став (исправан или погрешан, није важно), да ће их час мотивисати да заволе право, ја сам задовољна и мирна, не сасвим задовољна зато што и ја и они увијек можемо и боље.

ДА ЛИ ЈЕ ЋУТАЊЕ ЗЛАТО: Током времена научила сам да његујем вјештину слушања. Добро је да умијеш да слушаш. Учим и моју дјецу, да у животу не мора да се каже све оно што се мисли, али несумњиво мора да се мисли оно што се каже. Паметни људи не причају много и свака је њихова ријеч мудрост, зато што те размишљање спречава да причаш. Но, ипак, не мислим да је ћутање злато. Можда зато што ја нијесам успјела да научим да прећуткујем, а то ми понекада није од велике користи, но ја сам таква. Један македонски пјесник каже: „Тишина ће сама рећи…“ Ја не чекам тишину, обично говорим. Преко разговора се могу ријешити многи неспоразуми, а са ћутањем нити један.

ПОЧЕТАК ТО ЈЕ НА КРАЈУ. ЈА САМ НА ПОЧЕТКУ: На живот никада не гледам као на уплашено опраштање на растанку, него као стално дочекивање и ново буђење. Ја се не плашим од краја, не плашим се да ставим крај нечему, на сваком крају је неки нови почетак. Већ сам вам говорила о ђеду Виду…пропала му је печалба, но он је основао породицу с Јошаном и продужио надаље. Сада ми, њихови унуци и праунуци, постојимо и волимо ту исту земљу за коју је он био спреман да да све, да да и свој живот.

Ја сам на почетку реализације жеље мога оца да направим једну малу кућу у Дабовићима. Пишем нови уџбеник о уговорном праву. Члан сам Владине комисије која ради на кодификацији грађанског права у Републици Македонији. У зрелом добу сам, али на почетку сам још многих путовања и много нових учења и животних мудрости.

Радни амбијент: „Јустинијан Први“

КРАТКА БИОГРАФИЈА ЈАДРАНКЕ ПЕТРА ДАБОВИЌ

Јадранка Дабовић–Анастасовска је рођена у Скопљу 1963. године. Магистрирала је и докторирала на Правном факултету Јустинијан Први у Скопљу. У 2009. години изабрана је за редовног професора на том факултету гдје и сада ради. За продекана за међународну сарадњу и финасије изабрана је 2003. године, а наредне за продекана за наставу на правним студијама. У периоду од 2005. до 2007. била је Лидер ТЕМПУС пројекта „Према ЕУ стандардима о ауторском и сродним правима“. Била је члан Комисије за заштиту конкуренције РМ. У 2005. изабрана је за савјетника у Савјету Града Скопља. Предсједник је Правне групе за заштиту потрошача РМ. Предаје облигационо право на првом циклусу студија, договорно право, право на интелектуалне својине, право индустриске својине, отштетно право, потрошачко и конкурентско право на другом циклусу – мастер студија на Правном факултету, као и више предмета на магистарским студијима. У оквирима Универзитета предавала је и трговинске међународне уговоре на Економском факултету, ангажована је и на специјалистичким и магистарским студијима Здравственог менаџмента на Фармацеутском факултету и пројектан менаџмент на Факултету за електро и информатичке технологије. Радила је на више међународних пројеката, међу којима је и пројект о потрошачком праву у Црној Гори.

Аутор је више универзитетских уџбеника: Облигационо право, у коауторству са проф. Галетом Галевим, Приручник о правима пацијената, Договори аутономне трговачке праксе, као и уџбеника за Право индустријске својине, Ауторско право и Право интелектуалне својине. Аутор је више монографија, коментара закона и над 120 стручних и научних радова објављених у земљи и иностранству. Посебно издваја монографију са насловом „Договор о лиценци начин вођења бизниса“, а посвећену њеним кћеркама, док је на насловвној страни фотографија њених преминулих родитеља. Удата је за Серафима Анастасовског и мајка је двије кћери – Анастазије, 25 година, и Теодоре, 15 година. Живи у породичној кући у насељу Жељезара и има домаћег миљеника Арона, пса расе златни ретривер.

 BRAT JE MIO, KOJE VJERE BIO

U duhu interreligijskog razumijevanja i u slavu harmonije različitosti od kojih je sazdano crnogorsko društvo, na šta smo svi beskrajno ponosni, predstavnici Crnogorske zajednice u Republici Makedoniji su 17.07.2015, na dan Ramazan Bajrama, velikog praznika svih islamskih vjernika širom svijeta,  posjetili porodicu Muminović u Skoplju  i bili od srca dočekani i domaćinski i bratski, kako to našim ljudima i dolikuje, ugošćeni u prelijepoj i gospodskoj atmosferi, ove po mnogo čemu čuvene i u Skoplju dobro poznate i cijenjene familije.

Na bajramskom ručku smo imali priliku da se bliže upoznamo sa svim članovima ove brojne porodice i da u jednoj bratskoj atmosferi i opuštenom razgovoru još jednom, po ko zna koji put nazdravimo onoj staroj: ,,Brat je mio, koje vjere bio“ . A ta krilatica je upravo ona vrijednost kojom počinje i završava svaka priča o Crnoj Gori… vrijednost koja je opstala i pored najvećih iskušenja i podjela kojima su narodi Balkana bili izlagani u zadnjih nekoliko vjekova pa do današnjih dana… vrijednost,  u čije ime smo svi u Crnoj Gori i braća i sestre.

I sve dok je tako, sve dok smo u stanju da prvo budemo braća pa tek potom hrišćani, muslimani ili pripadnici bilo koje druge religije ili nacije, imamo razloga da budemo ponosni,  na to i ko smo i odakle smo.

Ugošćeni u prelijepoj i gospodskoj atmosferi

PLAVSKI DANI BOROVNICE

Posjeta članova Crnogorske zajednice RM Plavu i Gusinju

Povodom održavanja tradicionalne i veoma atraktivne kulturno-turističke manifestacije Dani Borovncice, članovi Zajednice Crnogoraca u Republici Makedoniji posjetili su Plav i Gusinje i tom prilikom  ostvarili više kontakata sa ljubaznim domaćinima.

Članovi Zajednice koji su prvi put posjetili ovu rijetku ljepotu prirode oduševljeni su njome,  a posebno su očaraniAlipašinim izvorima kao čudom prirode.

Gradonačelnik Plava, gospodin Orhan Šahmanović sa njegovim saradnicima, primio je članove naše Zajednice i upoznao ih sa strategijom razvoja regiona, kao i sa cjelokupnim aktuelnim prilikama opštine Plav.

Koristimo priliku da se domaćinima u ime Zajednice zahvalimo na dočeku i gostoprimstvu koj su nam ukazali.

Фубалски горостас

Заслужена признања

Бљештава фудбалска каријера Црногорца Банета Видинића, једног од највећих голмана свих вредмена са ових простора.  – Од скопског Кучевишта и Вардара, преко Радничког и ОФК Београда, до швицарског Сиона и америчких Клиперса и Сент Луис старса 

Пише: Миодраг МИЦКОВИЋ

Благоје Видинић (1934 Скопље – 2006 Стразбур) је оставио неизбрисиве трагове у македонском и свјетском фудбалу и тиме је било теже да се прихвати истина да међу нама више нема једног од најбољих македонских голмана. Благоје Видинић-Бане био је човјек са великим спортским срцетом, голман који је оставио дубоке трагове у македонском, у југословенском  и у свјетском фудбалу. Увијек са осмјехом на лицу, увијек срећан када је долазио у Скопље да се види са пријатељима, са ранијим клубским друговима. Знао је да каже: „Дуго година живим у Стразбуру, али Скопље ми је у срцу, моје Кучевиште, гдје сам рођен“. Са великом радошћу примио је признање великана македонског спорта које му је додијелио Македонски олимпијски комитет. Дошао је без ријечи на позив спортских ветерана из наше државе да би друговао са њима, да се потсјети на оне лијепе дане када је бранио за његов Вардар, као што је знао да каже. 

Старији љубитељи фудбала добро се сјећају његових одбрана док је чувао гол Вардара током педесетих година минулог вијека. Висок, корпулентан, тешко је могло да му се да гол. Када би се чуо његов узвик „моја“ у сусрет набаченој лопти, сви су се уклањали знајући да ће она бити сигурни плијен популарног Банета, који је преминуо на опереционом столу у Стразбуру не издржавши своју последњу животну битку и отишао у легенде.

Ријетко који македонски фудбалер би се могао похвалити са тако успјешном каријером као Благоје Видинић. Почео ју је на голу Вардара са побједом 1:0 против беогадског БСК у Скопљу у 1952. години. Био је у тиму са Арсовским, Новаковим, Милановим, Кокиновским, Дацевским, Цинциевским, Велковским, Д. Георгијевским, Јаневским и Вуком Каровим. Замијенио је на голу свог великог пријатеља Тодета Георгијевског који је отишао на одслужење војног рока у Љубљану и остао на њему. За тих четири година колико је био у Вардару, гол његовог тима је бранио на 144 утакмица, од којих су 84 били првенствени. Играо је и са Стевом Каранфиловићем, Тодором Балевским, Вучидоловим, Андоном Дончевским, Чаславом Божиновским, Владом Николовским, Радетом Чапароским. Са једном бљескавом генерацијом „црвено-црних“. Последњи меч за Вардар је одиграо против Загреба (0:0), прије него што је отишао у Београд, гдје је у Радничком продужио успјешну голманску каријеру, а потом и на голу југословенске репрезентације са неколико олимпијских и медаља са европских шампионата.

Но, вратимо се на каријеру у Вардару. На два меча Видинић је примио највише голова – против Партизана у Београду, чак девет, када је било 9:2 за „црно-бијеле“ и у Сплиту против Хајдука –  6:0 за Сплићане.  Говорио је:„Знате како је у фудбалу, голман је увијек најзаслужнији за побједе и за поразе. Али, ја се не бих никада, без обзира на примљене голове, отказао од голманског мјеста. Оно је било као магија за мене“.

Америчка каријера: Бане са екипом Сен Луиса

Своју репрезентативну каријеру Видинић је, заједно са својим клупским другом Предрагом Лазаревским, почео у омладинској репрезентацији бивше Југославије, када је у далекој 1951. години на првом омладинском турниру ФИФЕ у Француској, Југославија освојила златну медаљу, захваљујући управо одличним одбранама Видинића. У финалу,  СФРЈ је побиједила Аустрију са 3:2. У тиму заједно с њим био је и чувени фудбалски виртуоз Милош Милутиновић.

Затим, након три меча за омладинску репрезентацију, слиједеле су и двије утакмице за младу селекцију бивше Југославије. У њој су играли позната имена тадашњег југословенског фудбала: Калоперовић, Рудински, Владица Поповић, Миле Јоцић, који је играо и за Вардар, Никола Радовић, касније тренер прилепске Побједе. У дресу Б-репрезентације одиграо је једну утакмицу против Мађарске у Скопљу, у 1959. години, са Кнезом, Ивошом, Пашићем, Папецом, Тасићем…

Међутим, истинску афирмацију Благоје Видинић је доживио на осам наступа за најбољу југословенску селекцију. Прво на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је Југославија освојила сребрну медаљу, а потом на Олимпијади у Риму, када је у финалу у 1960. години Југославија побједила Данску са 3:1 и освојила злато. Југославија је играла у саставу: Видинић, Рогановић, Јусуфи, Жанетић, Дураковић, Перушић, Анковић, Матуш, Галић, Кнез, Бора Костић.

Последњу медаљу, сребрну (то је био и његов последњи наступ у репрезентативном дресу  Југославије), Видинић ја освојио на првом Европском првенству у Француској, када је у финалу Југославија изгубила од тадашњег СССР-а са 2:1 тек у продужецима са оним голом познатог руског репрезентативца Понедељника.

Видинић је фудбалску каријеру продужио у швајцарском Сиону, а на крају је био на голу америчког тима Клиперси из Калифорније и истоименог тима из Сент Луиса. И његова тренерска каријера  била је бљескава. Са репрезентацијом Заира у 1974. години учествовао је на Свјетском првенству у Њемачкој и то је била прва репрезентација са „црног континента“ која је играла на једном СП. Потом је одвео и Мароко на Свјетски шампионат 1978.  године у Аргентини. Пензију је дочекао као инструктор ФИФЕ и представник једне од највећих фирми за производњу спортске опреме, „Адидас“, за Сјеверну и Јужну Америку.

Ово је моја прича о Благоји Видинићу  исписана тужним срцем, сјећање и посвјета великом заљубљенику у спорт, посебно у фудбал.

U koprodukciji FIAT-a iz Podgorice i Grada teatra Budva 6 juna u Makedonskom narodnom teatru, u sklopu Međunarodnog festivala pozorišta, izvedena je pretstava “Tri sestre” Antona Pavloviča Čehova

Predstavom “Tri sestre”, koprodukcija FIAT – a i Grada teatra Budva, crnogorska pozorišna ekipa je učestvovala na Međunarodnom festivalu pozorišta u Skoplju (MNT Fest). Pred skopskom publikom predstava je šestog juna odigrana na sceni Makedonskog narodnog pozorišta.

Rađena prema komadu Antona Pavlovića Čehova, predstavu su adaptirali i režirali Ana Vukotić i Slobodan Milatović. Inače “Tri sestre” je premijerno izvedena prošle godine na otvaranju Festivala internacionalnog alternativnog teatra. Koreograf je Sonja Vukićević, kostime je uradila mlada crnogorska kostimografkinja Lina Leković, a muziku potpisuje Ivan Marović. U predstavi igraju Bojana Malinovska, Julija Milačić, Ana Vučković, Momo Pićurić, Dejan Ivanić, Zoran Vujović, Miloš Pejović, Petar Novaković, Jovan Krivokapić i Ivan Marović.

MNT fest ustanovljen je prošle godine i ima revijalni karakter. Festival ima za cilj da omogući upoznavanje različitih scenskih estetika, bolje međusobno razumijevanje i otvaranje većih mogućnosti za ozbiljnu međunarodnu saradnju i razmjenu iskustava. Ove godine na festivalu učestvuju nacionalni teatri iz nekoliko zemalja regiona i šire. To su, pored pomenute ekipe iz Crne Gore, “Pozorište Sofija“ iz Bugarske, “Narodno pozorište” iz Budimpešte, “Narodno pozorište Beograd”, turski “State Theatre Istanbulu“ i “Gruzijsko Narodno pozorište” iz Tbilisija.