Direktor Uprave za dijasporu mr Predrag Mitrović boravio je u radnoj posjeti Skoplju 26. februara i na poziv Zajednice  Crnogoraca u Republici Makedoniji (ZCRM) prisustvovao radnom sastanku kojim je predsjedavao njen predsjednik Boris Popivoda. Sastanku je prisustvovao generalni sekretar ZCRM Predrag Nikolić, članovi predsjedništva i radnih tijela Zajednice. Ispred Ambasade  Crne Gore u R. Makedoniji sastanku su prisustvovale Selma Mehović, sekretar, i Tatjana Perović-Mitrova,  šefica Odjeljenja za ekonomska pitanja i turizam.

Popivoda je u svom uvodnom obračanju informisao direktora Uprave o četiri ključna prioriteta u radu ZCRM za predstojeći period. Predstavio je aktivnosti Zajednice na planu povećanja broja članova ZCRM i kazao da Zajednica trenutno broji oko 600 aktivnih članova, u odnosu na prošlogodišnjih 300 registrovanih članova. On je, dalje, kazao da je jedan od prioriteta harmonizacija odnosa u ZCRM, te je predstavio niz aktivnosti koje rukovodstvo preduzima u cilju ostvarivanja jedinstva iseljeničkog korpusa u R. Makedoniji. Istakao je da je, takođe, rješavanje ustavnopravnog položaja naše iseljeničke zajednice još jedan važan segment u radu Zajednice. Predstavnici Zajednici su izrazili uvjerenje da će usvajanje Zakona o saradnji Crne Gore sa iseljenicima znatno unaprijediti saradnju matice i njenog iseljeništva, te potvrdili spremnost ZCRM da da svoj doprinos u njegovom sprovođenju.

Mitrović je ovom prilikom informisao prisutne o obavezama koje proističu iz Zakona o saradnji Crne Gore sa iseljenicima, a jedna od njih je i formiranje Savjeta za saradnju sa iseljenicima kao savjetodavnog tijela Vlade u čiji će sastav, između ostalih, ući i jedan predstavnik iseljenika iz R. Makedoniji. U tom smislu, on je uputio molbu predstavnicima ZCRM da izvrše pažljiv odabir kandidata koji će u pomenutom tijelu zastupati interese naše zajednice u R. Makedoniji. Dodatno, on je upoznao prisutne da je makedonska softverska kompanija Next Sense donirala Upravi softver kojim će biti omogućeno onlajn registrovanje iseljenika porijeklom iz Crne Gore, što će znatno doprinijeti utvrđivanju preciznijeg broja naših iseljenika u zemljama širom svijeta. Razgovarajući o podzakonskim aktima koji proističu iz Zakona i na čijoj je izradi trenutno angažovana Uprava za dijasporu, Mitrović je posebno istakao Pravilnik o kriterijumima za raspodjelu i upravljanje sredstvima za očuvanje i jačanje saradnje sa iseljenicima kojim će biti jasno propisani kriterijumi za sufinansiranje programa i projekata organizacija/udruženja iseljenika, te pozvao ZCRM da otpočnu sa pripremama nacrta projekata i programa. Kada u predstojećem periodu bude objavljen konkurs za sufinansiranje projekata, biće formirana i posebna komisija koja će se baviti evaluacijom projektnih ideja, dodao je Mitrović.

Tretirane su i brojne druge teme koje uglavnom zaokupljaju pažnju naših iseljenika, od otvaranja kulturnog centra u zemlji prijema, do pitanja dvojnog državljanstva, a direktor Uprave je u svom završnom obraćanju iskoristio priliku da zahvali članovima ZCRM na aktivnom učešću u diskusiji, predstavljanju problema sa kojima se suočavaju, kao i namjeri da uloži dodatne napore u širenju tamošnje crnogorske zajednice.

АКЦЕНАТ НА КВАЛИТЕТНИЈУ САРАДЊУ СА ЦРНОМ ГОРОМ

У току своје неофицијалне посјете Ррепублици Македонији, Предсједник НВО ,,Црногорска Културна Мрежа“, г-дин Александар Дамјановић, се у просторијама Амбасаде Црне Горе у РМ састао са представником Амбасадe г-ђом Татјаном Перовић,  као и са представницима Црногорске заједнице у РМ на челу са предсједником Заједнице,г-дином Борисом Попиводом, којом приликом су размијењене идеје и предлози за унапређење сарадње, прије свега на културном плану, између НВО ,,Црногорска Културна Мрежа“ и Црногорске заједнице у РМ.

Акцент у разговорима је био на начину успостављања што квалитетније  комуникације Црногорске заједнице са надлежним институцијама у Црној Гори, као и разним варијететима сарадње са НВО ,,Црногорска Културна Мрежа“, са циљем промовисања црногорске културе у Републици Македонији и омогућавању што чешћег контакта црногорских културних дјелатника и представника црногорске куртурне заједнице са црногорском дијаспором у Македонији, ради очувања традиције и језика као и других културних вриједности са простора Црне Горе.

На фотографији: Александар Дамјановић, Борис Попивода и Предраг Николић

ПРОШЛОСТ ЗА БУДУЋНОСТ: ЦР­НО­ГОР­СКИ ПУТОПИСЦИ О МАКЕДОНИЈИ

Путописи, ратописи и мукописи

Пише: Академик Чедо ВУКОВИЋ*

Број­ни црногорски аутори оставили су своје записе с путова­ња по Македонији – почев од првог, мени досад знаног путопи­са из 17. вијека, па до наших дана. Запажа се: старијих путова­ња и записа знатно је мање. Зашто?

Не­по­вољ­не ратне прилике кроз стољећа, затвореност Црне Го­ре с копнене стране, понекад и са мора – све је то сужавало мо­гућност путовања. Из Црне Горе одлазило се махом из не-
во­ље и ради пријеке потребе. A међу одлазницима мало је било пис­ме­них.

O кре­та­њи­ма Црногораца према југоистоку, особито ради за­ра­де, свједочи запис Ника Хајдуковића, с почетка овог вијека:

„Цр­но­гор­ци су почели да иду на печалбу у Цариград негдје по­ло­ви­ном прошлог вијека, Неки од њих одлазили су у Скадар и тамо се придруживали скадарским трговачким караванима, који су ишли у Скопље ради размјене трговине. Од Скопља до Пловди­ва и даље све докле нијесу стизали у Цариград придржавали су се такође каравана с трговачком робом. Њихово путовање тра­ја­ло је четрдесет до педесет конака хода. Други, опет, Црногор­ци скидали су се у бококоторском приморју и одлазили на је­дре­ња­ке власника чувених бококоторских морепловаца”.

Бал­та­зар Богишић саопштава податке из осме деценије прошлог вијека: ,,У Цариграду их бива (Црногораца – Ч. В.) обично од 1.500 до 3.000. Сад ће их бити једно 2.000… Радња им
је највише тежачка – копају, минају камење, дубу бистијерне, обрађују башче, чувају неки куће као најамници, ваде карбун”.

То, дакле, нијесу могли бити путописци.

A ипак имамо веома занимљив запис с путовања из 1683. го­ди­не. Аутор је патријарх Арсеније Чарнојевић, родом Цетиња­нин, о којем Медаковић пише у „Повјестници Црнегоре”: „Види­мо пак и патријарха Арсенија, који није друго име имао него Цр­но­го­рац, пак се после прозвао Чарнојевић, као да би од влада­јуће породице црногорскије књазева происходио. Кренуо, дакле, патријарх Арсеније, у септембру 1682, са пратњом и дружи­ном, преко Пећи и Косова – у хаџилук, на Христов гроб.

Пре­ноћили су, каже, на Шашковцу, па у селу Злате. (Цитати­ма који слиједе дао сам данашњи језички израз.) Ево дио дневника:

„Ко­нак други близу града Скопља, у селу. И ту дође к нама вла­ди­ке кир Теофана ђакон Христофор и пренесе до нас част с љубављу. Многа им љета!

Из­ју­тра пођосмо мимо Скопље и ту срете нас митрополит кир Теофан са својим грађанима и са чашћу и ту их све благосло­вис­мо… и владика кир Теофан узе са собом попа Никона и Ћору ради служења и пође с нама на поклоњење божјему гробу с њим од Скопља неки људи и пођосмо на свој пут”…

Сли­је­де конаци: Младо Нагоричано, село Радибужд у Славиштк­јом пољу, Паланка у Кривој Реци.

„Ко­нак шести у селу Грамаждани и то је село веома украше­но поврћем и воћем и водом је изобилно. Поп стар a кметови не­у­че­ни и непокорни, и спорише се с попом пред нама. И те ноћи па­де у селу један дом и би велики клопот и бисмо у ужасу. И ту дође владика кратовски и шталски кир Ана,није и принесе част: винце, јабуке и лубенице за потребу”.

Ко­на­ци се ређају: Дупница, Самоков, Сестрама.

„Ко­нак десети у Татар-Пазарџику, у неком турском двору, ве­ли­ком и веома украшеном за дивљење; и ту попови и хришћани касабалије принесоше част веома различну и добра изглед да… и ту сакуписмо се сви и би дружина добра и велика. И ту неко украде пушку Јакову Скопљанину, a ми пођосмо на свој пут“.

„Ко­нак једанаести у великом мјесту Филиба у Маћедонији. И покрај мјеста тога ријека Марица тече, и на њој мост велик има. И ноћисмо у великом куршумли хану; и ту су многи хришћани и велики бољари Грци. И ту приђе поп Димитрије од пеште­ре и обећа поћи с нама у друштво. И ту поранисмо изјутра низ Марицу по тмини“.

Ко­нак дванаести у селу бугарском Кајалија. И ту добисмо за асприце свега д,оста. И отимају се Бугари о мусафире, и зову: ела овамо, подобро је”…

Мо­же се уочити историјска, историјско-географска и етнограф­ска вриједност ових записа. Види се куда и како и докле Ар­се­ни­је Чарнојевић пролази македонском земљом. Он узгред
би­ље­жи низ података о терену (ријеке, путеви, мостови), па о насе­љи­ма (становништво, ханови и друге грађевине), па о животу, о намирницама и трговини и дијетама. Не устеже се да споме­не згоде и незгоде – све то гледано очима путника и без вјерских предрасуда. Било би занимљиво упустити се у анализу језич­ко-­стил­ских одлика овог текста, што сад није могуће урадити.

У Арсенијевом дневнику, као и у другим путописима, дола­зи до изражаја склоност Црногораца да више биљеже збивања,не­го утиске. Није се путовало ради путовања и писања. Из дома се кретало о оскудну трошку. О томе војвода Гавро пише у мемо­а­ри­ма: „Ми Црногорци путовали смо по иностранству разним мисијама, али са веома скромним дијурнама, скоро никаквим”. Како ли је тек било работницима. Црногорци су кроз пјешча­ну пустињу отварали пут Суецком каналу, почев од 1859. годи­не, па су радили по Грчкој и на прокопавању Коринтског кана­ла, па у Македонији на прузи Солун-Битољ. Хроничари биљеже да су их сатираше многе невоље и болести, нарочито коле­ра, те их је нестајало више но у бојевима. И зборило се тада: ,,Ко види врата Леванта, тога не види ни отац ни мајка”.

Ва­ља споменути да су црногорски часописи, крајем 19. вије­ка, пратили написе разних аутора о Македонији. У „Новој Зети” об­јав­љен је осврт на књигу Спиридона Гопчевића ,,Die Wahrheit iber Makedonien”, штам­па­ну у Бечу 1890. године, док је Лазар Т, Перовић приказао путопис Ивана Иванића „Из Старе Србије и Маћедоније” итд.

Освит нашег вијека отворио је веће могућности за путова­ња и путописе. Учитељ Јован С, Ђуровић¹” описује своје путо­ва­ње жељезницом од Ниша до Солуна, и то – како он каже -„тур­ском земљом”. Спомиње Вардар, Скопље, Велес, Демир Ка­пи­ју итд. Склон је описима природе, али и сликовитом искази­ва­њу своје мисли и става: „Скопље и Вардар! – први робује, a дру­ги сузе робља у ријеку претвара! Жељезница пи­шти и лети, a за њом остају наборана лица: голих брда и сумор­них доља робиње Маћедоније!”

Осим путописа било је и ратописа и мукописа. Јанко Тошко­вић сјећа се српско-бугарског војевања око Македоније и насту­па­ња Црногораца у другом балканском рату, године 1913.:

„При . .. нашем наступању преко Злетовске реке и Рајчанског рита пут Кочана и Брегалнице морали смо крчити путеве за артиљерију и пролазити обичним путањама, обраслим у оно
љет­ње вријеме сувише високом травом и шумарцима, без да је ишта људска рука до тада била урадила, мада су мјештани запа­же­ни као врло марљиви, скромни и радни људи, производећи нај­ви­ше на брежуљцима око Кочана винову лозу и опијум, a у
про­стра­ној равници званој Јежева поља око средњег тока Брегал­ни­це дијелом пшеницу, a дијелом сијено, a у подводнијем мјесту званом Оризари пиринач на источној страни Кочана”.

У истом рату, капетан Вукашин Б. Божовић у македонски рељеф види само згодне положаје за распоред војних једи­ни­ца. Спомиње знатан број погинулих и рањених и умрлих од колере. Затим биљежи: ,,1. августа, четвртак, облачно. Иду офици­ри те гледају положаје око Говедарника, до Брегалнице и Дули­шта, како су топовским зрнима разорени, како је гора поломље­на и са коријеном извађена дрва, па бачена на друга, како су се мртви копали у рупе од хаубица “…

И тад се, ето, преплитала трагика македонске земље и простих тежака-ратника, вођених претензијама балканских буржоази­ја и династија.

У истом су духу срочене стиховане импресије Димитрија Је­вто­вића Полимца – из првог свјетског рата – у књижицама „На рекама маћедонским” и „Битка на Кајмакчалану”.

Из­међу два свјетска рата рађа се нов однос црногорских ау­то­ра према Македонији. Наиме, обесправљеност Македонаца и Цр­но­го­ра­ца – уз раније слободарске тежње и жртве – побуђивала је револуционаре и писце из Црне Горе да на Македонију и њену бор­бу за слободу гледају са осјећањем солидарности и са изразитом топлином. У сјећањима црногорских студената из Скопља (Ра­до­ва­на Зоговића и других) спомиње се сарадња с македонским револуционарима, затим полицијска хапшења и прогони.

Учи­тељ и комуниста Вукајло Кукаљ (погинуо у револуцији) био је на служби у Македонији – до отказа 1935. године. Објавио је пјесму „Македонски печалбари”, a у прози „Мој сапутник” биљежи неколико путописних импресија – из воза „низ глу­ву вардарску долину која је мирисала на јутро, на влагу, зеле­ну траву, класалу раж. У другој прози – описује село ,,на седлу бри­је­га између Вардара и Пчиње. Имало је педесет и неколико чађавих страћара, које су гдјегдје прирасле једна за другу, a гдјегдје, опкољене такође чађавим амбарима и стајама за стоку, саме за себе дријемале у том прљавом кркљанцу. Кукаљ је тако пи­сао и о Црној Гори – у стилу међуратне напредне литературе.

Ври­је­ди споменути, нарочито због необичних околности, запис новинара Влада Саичића: „Кров јесење кише”. Саичић  – као репортер листа „Зета” – креће на абисинско ратиште и опису­је путовање возом преко Македоније на југ, до Ђевђелије.

,,Ки­шан дан. У Скопљу свод је био залепљен за земљу. Млазеви кише ло­ми­ли се о прозорска окна”. Спомиње и кишни Велес. И даље: „Ба­уч­ки промичемо поред већника, разноликих њива, мутних по­то­ка, малих станица, колибица, камених брда, испод ниског свода од тешких облака, a густе траке дима, искидане лете пут Ка­ва­да­ра!”

Да­ни­ло Лекић – у напису „На нашем класичном југу“ – са­оп­шта­ва импресије из Скопља: описује атмосферу, контрасте у изгледу града, социјалне разлике итд.

Пр­ви значајнији путопис послије другог свјетског рата објављу­је пјесник Мирко Бањевић у „Стварању“, 1951. године. Он де­таљ­но описује посјету лазаропољској задрузи „Коча Рацин”.
Гру­па књижевника креће из Охрида, преко Струге, низ Црни Дрим, па уз Радику. Бањевић спомиње Кичево и Дебар и село Ко­со­вра­сти, па стари мост Јеленски и рјечицу Гар и све даље и каже: „Одједанпут се указаше зелене ливаде Лазаропоља”. Потом прича како се социјализам рађа и расте у овој задрузи: нова зда­ња, „виле” за задругаре, ћилимара, фарме. Ту је и сусрет са ста­рим Митром Ђиновским, савремеником Делчева и Грујева. Ту је и радник Лазар Марковски, исељеник из Јегејске Македони­је; он рецитује пјесму „Работаше”, изражавајући – каже Бање­вић – „вјековне патње своје домовине”. Цијели овај путопис прот

кан је стиховима македонских народних пјесама.

Из серије најновијих црногорских путописа о Македонији ва­ља истакнути – по значају и обиму – радове Михаила Лалића и Душана Костића. Они су махом остваривали чист књижев­ни путопис, док су се многи други аутори често кретали од пу­то­пис­но-мемоарског до путописно-репортерског биљежење својих виђења и утисака.

У Лалићевој књизи „Успут записано”^[1] налази се поглавље „Ма­ке­дон­ски мотиви” са седам путописа. Настали су октобра 1951. го­ди­не и били објављени у „Борби” – Лалић је тада био њен ре­пор­тер.

Ње­го­ви записи са путовања, па и ови из Македоније, носе изв­јес­не одлике његове ондашње прозе, a уједно наговјештавају кас­ни­јег Лалића, приповједача и романсијера. То се види почев од наслова „Из чедоморне прошлости охридске” и „Крушево у облацима и на земљи” – слични бивају наслови за поглавља Ла­лићевих романа. Ту је и трагање за драматичним збивањима и тежња да се на једном простору сагледа садашњи тренутак и минуло вријеме – наиме, да се види и истом снагом и оно што је било, a не пролази. Ту је и натапање путописа оном осо­бе­ном, опором лириком: „Видик је чудан: са сјевера се плани­на љуља ужутјелим таласима, на југу се зелени мир ливада. Из­међу та два неспојива предјела стоји ово брдо као у недоумици – ка­ме­ни чвор посијан кулама чије плоче још и данас показују илир­ске или трачанске цртеже коњаника, волова и јелена”. И ту је промијењен образац: природа, контрасти у њој, трагови дав­ни­не као непролазност.

Лалић прича и о бунама, о Делчеву и Кареву и Крушевској републици. Спомиње да је Никола Ђурко­вић, године 1935. у Крушеву основао партијску организацију. Пи­сац води необичан „разговор” с безглавим Гази-Бабом – осврће се на минула збивања и прати настајање новог Скопља и оставља отворена врата за будуће вријеме и промјене. „Контрасти, све један преко другог, настављају се до висина и дубина, гдје их не можемо пратити”. Ово казивање о сударима и мијенама у времену почесто бива проткано народним стиховима управо као у Лалићевим романима.

Од свих аутора, Душан Костић је највише и најпотпуније писао о Македонији. Објавио је путописа за богату књигу – у „Поли­ти­ци” и посебним издањима „Путовања”, „Градови, море, камен” и „Крајеви и људи”.

Го­то­во да нема краја у Македонији гдје Костић није био, о ко­јем није бар нешто забиљежио. Да споменем само Скопље, Охрид, Битољ, Прилеп, Тетово, Стругу, Крушево, Кавадарце. Привла­че га предјели и свјетлости над њима и нарочито Охрид. ,,У Охриду бити, међу старинама не бити, крај језера непрестано не бити – не може бити”. Костићеви записи разноврсни су по са­др­жи­ни и изразу: путописац се креће кроз простор и вријеме, сли­ка природу, њене особености и љепоте, присјећа се прошлости и људских драма, застаје пред споменицима историје и културе, иде у сусрет свакодневници, дометима и невољама наших дана, раз­го­ва­ра с људима, открива изразите и занимљиве судбине и ка­ра­кте­ре. И ту као да је заокружен лик Македоније: историја, те­ко­ви­не негдашње и садашње, трудољубиви и приступачни људи, инс­пи­ра­тив­на природа. Стога путописац бива час занесени пјесник, час радознали путник или зналац минулих збивања, a час ре­пор­тер који се присјећа да ваља писати и за новине. И у свему то­ме и на свакој страници аутор се исказује као заљубљеник и пок­ло­ник македонске земље и људи и непролазног времена над пеј­за­жи­ма. Уз то, крај Охрида сјетиће се Улциња, Будве, Задра, па и Тоскане. И биће занесен видицима који нијесу само панора­ме: „Испесмо се на који корак више куће, и Пелагонија – као пу­чи­на морска – заљуља се пред очима и поведе. Затим се најед­ном укочи и разазна: ишли су њоме друмови, нека црна рије­ка, некакви канали у изградњи. A изнад свега Пелистер, пастирски и партизански, као драговољан стражар вјечни. И Кајмакча­лан горе, над пољем, у даљини, са чаурама и вјетровима и ту­гом својом негдањом – здруженом са облацима, Пред нама, го­то­во до ногу, Битољ. Разуђен и лијеп“…

У књизи „Записи о градовима“, Ћамил Сијарић објавио је текст „Не мож’ проћи Вардар воду”. Сјећа се предратних ђачких дана, пјесме о Вардару и високог моста. Потом каже: „Био
сам у Скопљу и послије његовог посљедњег земљотреса. Тражио сам старе успомене… Земљотрес је све то преврнуо… преврнуо је и моју школу! Стајао сам пред гомилом цигле, као кад чов­јек стане крај гробља”…

Сре­тен Перовић, познат и као преводилац македонске поези­је, објавио је запис „Сусрет” – 1953. године. Симболика насло­ва води га кроз Качаничку клисуру, до Скопља, иконостаса у
цр­кви Св. Спаса, до музеја и сусрета с македонским писцима. За­тим хита јутарњим возом „који тече с Вардаром према југу”, у сусрет Титовом Велесу у којем „живи стара мајка Косте Солева (Ра­ци­на)”. При одласку из града „ноћ је била сунчана, јужна, са разријеђеним пластовима облака… Ноћ је била рођена од по­е­зи­је”.

Виђење Скопља непосредно послије земљотреса из 1963. нала­зи­мо у путопису Јована Дујовића „Тужни скопски дани”. Аутор ви­ди рушевине „као муњом покошене”. Спомиње имена, са зидо­ва чита поруке преживјелих и биљежи ријечи једног од свједо­ка: „Наједном као да се небо срушило”.

У запису Бошка Пушоњића „Нова охридска легенда” чита­мо: „Летопис овај писан је и водама, овим охридским, писан и каменом. Неимарима, резбарима, иконописцима, писцима писан ле­то­пис. Лепотом писан”. И Пушоњић закључује – „Народ овај, ма­ке­дон­ски, што је гинуо за слободу и језик свој, гинуо је и бра­нећи ову љепоту“ …

Ми­рос­лав Ђуровић, на обали древног града Енхалона, биље­жи да је „Струга постала пјесничка пријестоница свијета”. И свје­до­чи: „Ријеч пјесника одјекивала је под сводовима светог Наума и свете Софије, на таласима сребрнастог Охридског језера
и Дрима, у срцима људским “…

Ми­ло Краљ у Скопљу налази тренутке за медитирање:

„На витком освијетљеном мосту стојимо као у пјесми…

– Гле како Вардар силан и неизвјестан долази нама у сусрет – до­вик­ну ми пријатељ с оне стране ограде.

– Гле како Вардар одлази од нас, прозиран и сморен – одго­во­рих с ове стране.

Зби­ља: да ли Вардар долази или отиче? Питање вјечно и сјет­но као и сам живот!”

И, ето, вријеме као Вардар долази и отиче, a остају путопи­си као снажан огранак црногорске литературе. A путописи о Ма­ке­до­ни­ји управо ту заузимају видно и од савремене критике висо­ко вредновано мјесто. Јер то су ријечи саздане од истине.

* Реферат поднет на научном скупу  „Књижевно-културне везе између Македонаца и Црногораца од најстаријих времена до данас“, одржаног 19. и 20. септембра 1985. године у Скопљу, а у организацији МАНУ

Skoplje: specijalno priznanje i nagrada za najbolji scenario za “Lov na vepra”

Filmski scenario Marije Čolpe “Lov na vepra” proglašen je kao najbolji od svih pristiglih scenarija na Konkursu za filmski scenario, a nagrada se dodjeljuje i za dosadašnji i sveukupni scenaristički angažman i doprinos
Na prestižnom Međunarodnom festivalu filmskih scenarija “SKRIPT FEST” koji se je održao sredinom novembra u „Hramu filma“, Makedonskoj kinoteci u Skoplju, specijalno priznanje za scenario dobila je pisac, scenarista i dramaturg m-r Marija Čolpa iz Herceg Novog, Crna Gora.

Filmski scenario Marije Čolpe “Lov na vepra” proglašen je kao najbolji od svih pristiglih scenarija na Konkursu za filmski scenario, a nagrada se dodjeljuje i za dosadašnji i sveukupni scenaristički angažman i doprinos. Autorka se zahvalila na ukazanom povjerenju:

– Neobično mi je zadovoljstvo da primim ovako značajno priznanje u Makedoniji i gradu Skoplju, a naročito od strane meritorne komisije i festivala kakav je “Sript fest” Skopje. Cjenim ambiciju prof.dr Hrista Petreskog bez čijeg pregalaštva ovaj festival ne bi dosegao najviši nivo međunarodne vidljivosti. Takođe moram kazati da ova nagrada ne pripada samo meni, već je za nju zaslužna i koleginica spec. art Ružica Vasić, koja je upornošću koscenariste zaslužna da se na ovakav način upriliči ova scenaristička storija. Scenario pod nazivom “Lov na vepra” nastao je sublimiracijom moja dva dramska teksta “Plan B” I “Lov na vepra” koji su pisani za pozorište.

– Ovo je potvrda, dodaje nagrađena autorica, da timski rad i prijateljstvo, no prije svega profesionalan odnos prema zadatom cilju, udruženi u ambiciji da se izvuče priča koja će prvenstveno uticati na temu kojom se na indirektan način bavi “Lov na vepra”, a to je nasilje u porodici, donose zagarantovan uspjeh i priznanja.

FESTIVALSKE SVEČANOSTI

Festival “Skript fest” započet je predavanjem Ane Vasilevske: „Dileme sa temom ili kriza vještine pisanja scenarija u makedonskoj kimenatografiji“. Nakon toga je uslijedila projekcija filmova Međunarodne filmske asocijacije SIFEŽ i prezentacija nagrada: Skript most dodjeljen je Dušanu Makavejevu, nagrada Skript fest – prof. Vladimiru Blaževskom, nagrada Skript feniks – prof. dr Miši Netkovu i nagrada Skript present – Toniju Cifrovskom i nagrada Skript trend – m-r Mariji Čolpa.

Svečanost je obogaćena promocijom knjige „Proljećni emigrant“ Kaline Ilieva (Bugarska) i sa besjedom Jordana Plevneša i promocijom knjige “Kidanje, kino život” od Tonija Cifrovskog o kojoj je govorio Todor Kuzmanov, a završena je projekcijom filmova studenata filmske Akademije ESRA i učenika osnovnih i srednjih škola iz Skoplja.

Drugog dana na festivalu priređena je radionica sa učenicima osnovnih i srednjih škola iz Skoplja sa temom: Savremena literatura – potencijalna inspiracija za uspješan scenario, sa primjerima iz makedonske kinematografije.

VIKIPEDIJA O MARIJI ČOLPA
Biografija:
Rođena 31. januara 1970. godine u Kotoru. Studirala dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Beogradu 2002-2005 u klasi prof. Siniše Kovačevića. potom na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju i završila Stepen Bachelor (BA) 2011. i stepen specijaliste (Spec.Art.) 2012. dramaturgije u klasi prof. Stevana Koprivice. Završila je master studije dramaturgije na Univerzitetu za audio vizuelna umetnost Evropska Filmska Akademija ESRA Pariz – Skopje -Njujork, kod mentora prof. Jordana Plevneša.
Drame:
• Plan B (pozorišna drama) 2003.
• Teutina maska (pozorišna drama) 2004.
• Žižula I Čičak, povrćna bajka sa voćnim završetkom (lutkarski igrokaz) 2010.
• Lov na vepra (pozorišna drama) 2011.
• Rade Tomov (libretto za operetu – koautor sa Bosiljkom Pušić) 2013.
• Ljubi da prođe (melodrama) 2012.
• Omnibus za parove (dramski igrokaz) 2012.
• Fljora (zatvorski ženski komad – drama) 2013.
Scenarija
• Tre sorelle (scenario za film) 2002.
• Maškare (TV serija) 2003.
• Tre sorelle (scenario za film) 2005.
• Persijsko ogledalo (TV serija od sedam epizoda) 2005.
• Prva dama Zelenike (scenario za film) 2009.
• Lov na vepra (scenario za film – koscenarista sa Ružicom Vasić) 2012.
• Podmorje Crne Gore – Potopljeni brodovi (TV serija od dvanaest epizoda u HD-u) 2012.
Knjige
• Bokeška kužina (Matica crnogorska i Nezavisni nedjeljnik Monitor, Podgorica) 2008.
• Ćakule od kužine (Matica crnogorska, Podgorica) 2009.
• Plan B, drame: Plan B i Teutina maska i scenarija: Maškare i Tre sorelle (Hercegnovsko pozorište, Herceg Novi) 2011.
• Ljubičasti kuvar (SO Plav) 2012.
• Priče iz herbarijuma (Matica crnogorska, Podgorica) 2014.
• Recepti za ljubav (Komuna, Podgorica) 2014.
Novinarstvo
• Od 2005. Radi kao stalni dopisnik Nezavisnog nedjeljnika Monitor, Podgorica, Crna Gora kao istraživački novinar. Do sada je objavila preko dvije stotine radova i istraživanja u ovom sektoru.
• Od 2012. je saradnica časopisa za kulturni turizam Renome, Podgorica.
Pozorište
• Predstava Plan B, igrala je 40 puta u Crnoj Gori i regionu Balkana od 2009. do 2014.
• U Prizrenu, Kosovo, 2012, u okviru projekta OSCE-a Udarila temelje bošnjačke pozorišne drame sa adaptiranim igrokazom »Omnibus za parove-Plan B«.
• Rade Tomov (libretto za operetu – koautor sa Bosiljkom Pušić 2013. OŠ Njegoš, Beograd.
NVO Sektor
• Sekretar je Matice crnogorske, Ogranak Herceg Novi, Crna Gora.
• Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora respektabilne crnogorske NVO Turistički forum Budva, Crna Gora
• Član je NVO Anima centar za žensko i mirovno obrazovanje – Kotor, Crna Gora.
Nagrade
• Predstava Plan B – Marije Čolpe, produkcije hercegnovskog pozorišta osvojila je tri glavne nadrade na MEFEMM Istočno Sarajevo 2013. Međunarodni festival malih scena i monorame na svoj 18. rođendan, hercegnovskomPlan B dodijelio je prvu nagradu za najbolju predstavu, nagradu za najbolju glumicu pripala je glumici Juliji Milačić za lik Žane, i za najboljeg glumca ovog festivala glumcu Dušanu Kovačeviću za tumačenje lika Genija.
• Na međunarodnom festivalu malih scena – Nove evropske teatarske tendencije u Vrači u Bugarskoj Hercegnovsko pozorište je dobilo tri glumačke nagrade u predstavi PLAN B. Zaslužili su ih: Julija Milačić, Dušan Kovačević i Žužana Varga. Predstava je urađena prema tekstu Marije Čolpe, a u režiji Slobodana Milatovića.Odluku je donio žiri u kome su radili pozorišni stvaraoci Eleonora Makarova iz Rusije, Todor Kuzmanov i Goce Ristevski iz Makedonije, Simon Grabovac iz Srbije i Veselina Gloeva iz Bugarske. U obrazloženju je navedeno da se nagrada dodjeljuje za ekspresivnu i predanu glumačku igru. Radio Jadran Prenosi

PLAKETA GRB CRNE GORE ZA DARKA PANČEVA

Ambasador Crne Gore u Makedoniji, njegova ekselencija Predrag Mitrović, primio je u prostorijama Ambasade u Skoplju makedonsku fudbalsku legendu Darka Pančeva. Posjeta fudbalskog velikana Darka Pančeva ostvarena je u susret prijateljskog meča fudbalskih reprezentacija Makedonije i Crne Gore. Tokom prijema i prijateljskog razgovora, Ambasador Mitrović uručio je Darku Pančevu plaketu grb Crne Gore u znak poštovanja za izuzetan doprinos fudbalu i razvoju sportskih i prijateljskih odnosa između Makedonije i Crne Gore.

Da podsjetimo da su rukovodioci dva saveza dogovorili da se prijateljski meč odigra 12. novembra 2015. godine na stadionu Filip II Makedonski u Skoplju. To će biti 28. prijateljski meč koji će crnogorska selekcija odigrati od 2007. godine i prvog duela sa selekcijom Mađarske.

Najbolje selekcije Makedonije i Crne Gore već su dva puta odmjerile snage u prijateljskim mečevima. Prvi meč odigran je 19. novembra 2008. goidine u Podgorici, kada su „sokoli“ na Gradskom stadionu slavili pobjedu 2:1. Pogotke za crnogorski tim u prvom dijelu susreta postigli su Miodrag Džudović i Stevan Jovetić, koji je mrežu protivnika zatresao sa bijele tačke. Jedini pogodak za Makedoniju postigao je Goran Popov u finišu meča.

Makedonci su na revanš crnogorskoj selekciji čekali do 3. marta 2010. godine i duela na Areni Filip II Makedonski. Domaćin je u prvom dijelu susreta došao do dva gola prednosti preko Ilča Naumovskog i Gorana Pandeva, dok je jedini pogodak za “sokolove” u nastavku susreta postigao Marko Baša.

DRUGARSTVO NE POZNAJE GRANICE

Ambasada Crne Gore je 06. novembra 2015. godine prisustvovala proslavi Dana Osnovne škole u Skoplju koja nosi naziv Petar II Petrović Njegoš. Delegacija u sastavu Ambasador Predrag Mitrović, Generalni Sekretar MVPEI-a Predrag Stamatović, Predsjednik ZCGM Boro Popivoda, član Predsjedništva Alija Ređić i članovi Zajednice M. Baljić i N. Popović, odali su poštu i položili cvijeće na bistu pjesnika, vladara, vladike i duhovnog oca Crne Gore

Ispred brojnih gostiju, roditelja i učenika obratio se gradonačelnik Opštine Gazi Baba Toni Trajkovski, koji je iskazao visoko poštovanje Ambasadoru Mitroviću za prisustvo, ističući aktivnosti koje je Opština preduzela, a koja nosi ime jednog od najvećih velikana ovih prostora, pa se učenici ove škole mogu ponositi na rezultate koje postižu.

Direktor Osnovne škole Petar II Petrović Njegoš, Nikola Nastevski, istakao je poseban značaj ove proslave, jer su gosti iz Osnovne škole “Blažo Jokov Orlandić” iz Bara, sa kojima su se pobratimil aprila 2015 godinie. Takođe, direktor je ukazao na veči stepen povezivanja učenika dviju škola, kao i prenošenje i njegujuči tradiciju i kulturu dvaju naroda.

Direktorica Osnovne škole “Blažo Jokov Orlandić” iz Bara, Svetlana Đurović-Macanović, je svoje obračanje započela sa sloganom priredbe: ”Drugarstvo ne poznaje granice” i nadovezala se da su prošli nekolko granica kako bi zajedno proslavili Dan škole i poklonili nastup crnogorskih učenika koji će se dugo pamtiti, kao što Crna Gora pamti nastup učenika škole Njegoš u Baru. Saradnja dvije osnovne škole je primjer i za ostale škole u Crnoj Gori i Republici Makedoniji, tako što njeguju saradnju i drugarstvo kako bi bili bogatiiji za još jednog dobrog prijatelja i drugara iz druge zemlje, a koja cijeni i poštuje vrijednost drugih.

U programu priredbe učenici su uz stihove i odlomke iz Gorskog vijenca govorili o životu i djelu Petra II Petroviča Njegoša, kao i recitovali njegovu prozu na nekolko jezika, pokazujuči da ne postoje barijere kada se radi o drugarstvu. Učenici iz Crne Gore su imali nastup koji je izazvao ovacije publike i pokazali svoj talenat i profesionalno izvodjenje. 

Povodom proslave Dana Osnovne škole „Petar II Petrović Njegoš“, Ambasador Mitrović je uručio poklon direktoru Osnovne škole, Nikoli Nastevskom, plaketu grb Crne Gore kao znak zahvalnosti za predanost u očuvanju lika i dijela Njegoša

Gosti i domaćini na proslavi u OŠ Njegoš

Jedan od glavnih ciljeva Crnogorske Zajednice u R. Makedoniji je formiranje klubova i drugih udruženja u gradovima i mjestima gde žive građani porijeklom iz C. Gore.

Ova aktivnost teče uporedo sa konsolidacijom organizacije same Zajednice, tako da naši ljudi koji vode porijeklo iz C. Gore, a  koji žive u Ohridu i  Kumanovu, već su osnovali svoje odbore i sada aktivno učestvuju u radu naše Zajednice. Naravno da će na ovom istom portalu biti objavljivani podaci sa adresama postojećih odbora, njihovih telefona i e-mailovima,  kao i onih koji će biti osnovani u budućnosti.

U svakom slučaju već postoje uslovi za realizaciju naših zelja da našu zajednicu omasovimo što više,  prvenstveno uz pomoć nove tehnologije koja omogućava nesmetanu komunikaciju, kako izmedu pojedinih članova zajednice, tako i između samih klubova.

Najveća koncentracija građana crnogorskog porijekla je u Skoplju, zatim u Ohridu (posledica nekoliko talasa doseljavanja od početka 20 vijeka; vidi naučni rad Crnogorci u Ohridu), kao i drugim sredinama, što nam daje mogućnosti da se osnivaju novi odbori u Velesu, Delčevu, Đevđeliji, Bitolju, Gostivaru, Kavadarcima, Kruševu i drugim gradovima.

Međutim, proces prikupljanja podataka o broju građana crnogorskog porijekla koji žive u RM je obiman i traži veoma mnogo vremena, zbog čega će se ovi podaci vjerovatno dopunjavati godinama. Naime, prema zvaničnim podacima broj Crnogoraca u Republici Makedoniji je nešto iznad dvije hiljade (prema popisu 2002 godine u RM živi 2003 etničkih Crnogoraca). Ali glavna karakteristika crnogorskog bića u R. Makedoniji su mješoviti brakovi, sa najčešćom vezom Crnogorac – Makedonka, zatim, iako u manjem broju, Makedonac – Crnogorka, s’tim  što treba napomenuti da u Makedoniji niko ne smatra ove brakove kao “mješovite“, niti ih tako imenuje. U stvari, Makedoncima ova kovanica zvuči više smiješno nego ozbiljno.

Iz tih razloga u Makedoniji postoje hiljade ljudi koji imaju porijeklo iz C. Gore, a ne vode se kao Crnogorci. Na primer, majka Crnogorka,  ili razne druge linije porijekla, kao i druge etničke pripadnosti. Isto tako ima osoba koji od crnogorstva nose samo prezime, a generacijama žive u R. Makedoniji i maternji jezik im je makedonski. Zatim postoje slučajevi da rođena Makedonka, supruga Crnogorca, i sama se donekle smatra Crnogorkom, jer “ne može da muž i djeca budu Crnogorci, a ona da se odvaja od njih“. Puno ovakvih primjera potvrđuje da čak i letimičnim pregledom postojeće, svakako ne definitivne evidencije naše Zajednice, se vidi da pored svih prezimena koji vode porijeklo iz C. Gore među aktivnim članovima ima priličan broj članova koje se prezivaju Lazovski, Kapsarova, Kuzmanoski, Tanaskoski, Petrovski itd.

Niko u stvari ne zna koliko ovdašnjih građana nosi crnogorske gene, iako prema nekim procjenama broj se kreće između 30 i 40 hiljada. Zbog toga se očekuje da će se članstvo proširivati postupno u zavisnosti od osjećaja pripadnosti i stepena interesa pojedinih građana, a Crnogorska zajednica će imati značajnu ulogu katalizatora tog procesa.

UDRUŽENJE  CRNOGORSKO–MAKEDONSKOG  PRIJATELJSTVA

Marta 2006 godine u Skoplju je osnovano Udruženje crnogorsko–makedonskog prijateljstva. Predsjednik je Vlado Kambovski, univerzitetski profesor i akademik (predsjednik Makedonske akademije nauka i umjetnosti – MANU).

Isto tako u Crnoj Gori postoji Udruženje makedonsko-crnogorskog prijateljstva, čiji je predsjednik Slaviša Ščekić, parlamentarac i kulturni radnik, i Nacionalno društvo Makedonaca u Crnog Gori, koje je osnovano 2006 godine.

Ova udruženja su jedna od karika koje vežu ova dva naroda. Ona su najviši izraz i plod  prijateljstva, i to mnogo više,  nego što imaju neko konkretno polje rada. Ipak imaju svoje ne baš malo mjesto u cijelom kampusu institucija, u koji  spadaju državne diplomatske misije (ambasade i konzulati, odnedavno sa specijalizovanom privrednom kancelarijom),  zajednice u Skoplju i Podgorici, privredne i turističke veze i druge relacije u mnogim oblastima života.

Udruženja prijateljstva su prirodno upućena na razvijanje  kulturne saradnje dva naroda, pa odatle potiču brojne inicijative za organizaciju raznih kulturnih skupova, kao i drugih manifestacija iz svih oblasti života i rada ova dva naroda.

Apelujemo i molimo da interaktivnim učešćem svih članova naše zajednice doprinesemo da se uspostave nove veze među svim onim građanina u  R. Makedonije koji vode porijeklo iz C. Gore , a koji nijesu do sada imali mogućnost da izraze svoja osjećanja pripadnosti državi iz koje vode svoje porijeklo, sa čime bi im pomogli i omogućili da postanu članovi naše Zajednice na obostrano zadovoljstvo.

Skopljanac Marko Čalasan, Dječak koji budućnost vidi kroz Google Glasses 

Makedonski genijalac Marko Čalasan je sa osam godina postao najmlađi Microsoft sistem inžinjer na svijetu.

Marko posjeduje 12 Microsoft certifikata za kompjuterske vještine 

Piše: Daniel Evrosimoski

Četrnaestogodišnji Marko je prilično zauzet ovih dana. Osim škole, koja mu odlično ide, vredno se sprema za državno takmičenje Makedonije u informatici. U isto vreme radi u timu strane kompanije koja razvija nove tehnologije za potrebe „Google Glasses-a“.

Postao je svetski poznat kao simpatično dete manje od kompjutera na kojem je radio. Danas već odlučni momak koji tačno zna što želi raditi i kako da to postigne. Projekat je još u toku, pa Marko kaže da ne može otkrivati previše detalja. Ali, u njegovom se glasu primećuje strast kada priča šta radi i uzbuđenost što je zadovoljena njegova znatiželjnost:

„Fokusiran sam na kompjutersku nauku i algoritme, ali takođe i na projekte sa novim tehnologijama. Trenutno radim na projektu sa Google Glass sa jednom australijsko- kanadskom kompanijom. Biće vrlo zanimljivo kad to izađe. Posao me ispunjava zato što imam mogućnost da radim na tehnologijama koje nisu lako dostupne“, kaže Marko.

“Kompjuterski Mozart“

Makedonski Bill Gates ili “kompjuterski Mozart“, kako su ga nazvali svetski mediji kad je postao najmlađi Microsoft sistem inženjer na svetu sa samo osam godina, poseduje koeficijent inteligencije od 147 i nadprosečne rezultate na psihološkim testovima. Autor je dvije knjige, predavao je informatiku i govorio je na velikim konferencijama koje je organizovao i Google.

Poseduje 12 Microsoft certifikata za komjputerske veštine i dosad je proživeo život kao retko koje dete u njegovom uzrastu. Ali, ono što praktično može da pokaže ovaj momak- tek sledi. Do sada je skupljao znanje i iskustvo:

“U početku sam učio o mrežnim sistemima, za koje imam certifikate, ali sa vremenom, promenio mi se interes za programiranje i algoritme. Zanimaju me inovacije, pronalaženje načina kako da se usavrše i ubrzaju postojeće tehnologije, aplikacije komjuterske tehnologije u nauci”, objašnjava Marko.

Markova majka, Radica,  prati ga u svim dosadašnjim izazovima. Kaže, koliko je teško, toliko je i zadovoljstvo biti roditelj ovakvog deteta.

Ona kaže da je Markovim potencijalima potrebno posebno školovanje i više stručne literature. Putovanja na konferencije i takmičenja su skupa. Dodaje kako, za sada, ne vidi njegovu budućnost u Makedoniji:

“Iz vlastitog iskustva, deca u našoj zemlji nemaju uslove za razvoj, roditelji se moraju sami snalaziti kako znaju i umiju da bi mogli obezbediti bar minimum uslova. Na žalost, u Makedoniji nema posebnih odeljenja ili stručnh osoba koje bi pomogle talentiranim učenicima da se pravilno razviju i postignu potrebni nivo znanja”, kaže Radica.

Makedonija je mala za ogromni talenat Marka Čalasana. Sada je na prvoj godini privatne gimnazije u Skoplju, dok je u mislima na prestižnom američkom univerzitetu MIT, gde bi, smatra, dobio najbolje uslove za realizaciju svojih potencijala. Da bi ostvario svoj san, potrebna mu je stipendija, a za nju treba samo da nastavi sa dobrim rezultatima na testovima koje polaže i koje nestrpljivo očekuje.

Zahvalni su na pomoći koju su dobili od države, ali to nije dovoljno:

“Nema dovoljno podrške za razvoj, bar ne u ovoj regiji. Potrebna je vanjska pomoć, nemam sa kime da komuniciram kada se spremam za takmičenja, sam se spravljam s time”, kaže Marko.

Djetinjstvo i vaspitanje

Privatno obrazovanje mu trenutno obezbeđuje strani mentor, a sve više stranih kompanija pokazuju interes za njegov potencijal. Radica kaže da se na njega u Makedoniji i dalje gleda samo kao na dečaka:

“Na žalost, makedonske kompanije nisu shvatile njegovu posvećenost i stručnost, pa zato su ga angažirale strane kompanije za projekte na kojima može pokazati svoje dugogodišnje iskustvo. Potrebno je da imamo velike kompanije koje bi imale potrebe za stručnjacima, gde se uposlenici mogu dokazati u svojim oblastima, da ekperimentiraju i stvaraju nove proizvode. Jednom rečju – da imaju slobodu”, kaže majka Radica.

Iako bi mogao, Marko je odlučio da ne ubrzava svoje školovanje. Kaže kako nikad nije hteo da postavi prijatelje i druženje u senku buduće karijere. Ima normalno detinjstvo i vaspitanje. Od kad zna za sebe on je na kompjuteru. Kad radi, a to je prosečno šest sati na dan, ne dozvoljava da ga nešto dekoncentriše, a to poručuje i svima koje provode vreme na kompjuteru, na društvenim mrežama ili u igranju igrica:

“Samodisciplina je jako važna. Igrice i Facebook se ne trebaju odbaciti, ali se trebaju odložiti nakon ostalih obaveza. Trebaju biti deo slobodnog vremena čoveka”, poručuje Marko.

Porodica Čalasan se nada da će jednog dana u Makedoniji i regiji biti kompanija kakvih ima u Silikonskoj dolini u Kaliforniji. Kažu da to nije naučna fantastika i da je lako ostvarljivo, s obzirom da na Balkanu ima dobrih IT generacija.

U međuvremenu, Marko naporno radi. Spreman je za nove izazove. Pun je optimizma kada gleda u budućnost:

“Biće sve dobro”, kaže na kraju razgovora mladi makedonski genijalac.

(Izvor: Al Jazeera) 

Gjorge Ivanov u zvaničnoj posjeti Crnoj Gori

Predsjednik Makedonije Gjorge Ivanov stigao je danas u zvaničnu posjetu Crnoj Gori, na poziv crnogorskog predsjednika Filipa Vujanovića. Dvojica predsjednika su konstatovala dobru saradnju dvije države u svim oblastima, a kako su istakli, obje države se nalaze na istom integracijskom putu.

Vujanović je dočekao Ivanova u svojoj predsjedničkoj rezidenciji na Cetinju. Tom prilikom, Vujanović je istakao da je bliskost dvije države izražena u mnogim oblastima i da to treba nastaviti.

„Postoji zajednička potreba za unapređenje saradnje u ekonomiji, i sjutra ćemo imati biznis forum, na kome ćemo pozvati sve učesnike i jasno reći da predlože sve što će biti u funkciji unapređenja naše saradnje. Postoje brojni i značajni međudržavni ugovori za saradnju u svim oblastima. Imamo sjajnu saradnju dvije Vlade, odličnu saradnju dva parlamenta i samo treba nastaviti dobar državni kontakt i partnerstvo Crne Gore i Makedonije. Na istom smo integracionom putu, na putu ka EU i NATO-u“, kazao je Vujanović.

On je poručio da dvije države sarađuju u integracionim aktivnostima.

„Mi smo vrlo zainteresovani, a i region ima interesovanje da Makedonija počne pregovore sa EU i da se deblokira proces NATO integracija Makedonije. Takođe, naše manjine predstavljaju most povezivanja. Iskazali smo poštovanje za sve njihove aktivnosti“, istakao je Vujanović i poručio da su obje države posvećene stabilnosti i miru.

„Obje države su posvećene afirmaciji dobrosusjedskih odnosa i regionalne saradnje“, kazao je nakon susreta Vujanović.

Gjorge Ivanov po drugi put boravi u Crnoj Gori kao predsjednik Makedonije. Istakao je da to pokazuje da su tradicionalni prijateljski odnosi na najvišem nivou.

„Sa predsjednikom Vujanovićem razgovarali smo o suštinskim pitanjima povezanim sa unapređenjem ekonomske saradnje, trgovačke razmjene i podsticanju investicija u obje zemlje. Diskutovali smo o povezivanju Jadransko-jonske magistrale sa koridorima 8 i 10. Ovo je vrlo značajan putno-infrastrukturni projekat za Makedoniju i za region. Realno, ako nismo putno i željeznički povezani, ne možemo da očekujemo ni dobru ekonomsku saradnju. Za mene ne postoji dilema, samo preko povećanja ekonomske saradnje možemo da pojačamo odnose između naše dvije države“, kazao je Ivanov.

On je, govoreći o EU integracijama Makedonije, kazao da je njegova država nezasluženo i suprotno međunarodnom pravu blokirana od EU, iako je zemlja kandidat već deset godina.

„Blokirani smo i u NATO-u. Svjesni smo da je EU suočena s brojnim izazovima, svjesni smo da se Unija suočava s krizom liderstva. Ipak, očekujemo da će se proširenje Unije produžiti i ubrzati. Samo će tako EU biti otpornija na izazove, a naš region će na taj način biti stabilan“, kazao je Ivanov.

U okviru zvanične posjete Crnoj Gori, Ivanov će se danas sastati sa premijerom Crne Gore Milom Đukanovićem i predsjednikom Skupštine Crne Gore Rankom Krivokapićem.